Završen peti po redu konkurs “Priča iz mog zavičaja”

Narodna biblioteka “Dositej Obradović” i Zavičajno odeljenje biblioteke organizovali su peti po redu konkurs pod nazivom “Priča iz mog zavičaja”. Dobitnicima je upriličena svečana dodela nagrada.

Narodna biblioteka “Dositej Obradović” i Zavičajno odeljenje biblioteke organizovali su peti po redu konkurs pod nazivom “Priča iz mog zavičaja”. Dobitnicima je upriličena svečana dodela nagrada.

Cilj konkursa je da se skrene pažnja na književnost, na vrednost knjige i pisanja, kao i na ulogu biblioteke u društvenoj zajednici.

Odlukom tročlanog žirija u sastavu Mevlude Melajac, Avda Ćeranić i Verice Jovanović prvo mesto u prvoj katetoriji pripalo je Aidi Šahović, u drugoj kategoriji prvo mesto osvojila je Hena Isović, dok je treće mesto u trećoj kategoriji pripalo Muameri Duranović.

U prvoj kategoriji takođe su nagrađeni: Sara Džogović, Imran Smailbegović i Onur Demiri. U drugoj kategoriji Hena Murić i Sonja Jovanović, a u trećoj Melida Ibrahimović i Fatima Međedović.

“Ovim konkursom Narodna biblioteka je želela da podstakne građanstvo da što više na literalan način ispolji ljubav i vezanost za svoj zavičaj, ali i da im se pruži prilika da se predstave široj javnosti”, rekla je bibliotekarka, Azra Biševac.

Da podsetimo, na konkurs je pristiglo 65 radova iz tri različite kategorije dece iz osnovnih i srednjih škola kao i radovi treće kategorije koju si činili penzioneri.

N. H.

 

PRIČA IZ MOG ZAVIČAJA (1)

 

Mnogo je priča što nemaju kraja, takva je priča iz mog zavičaja . O mome gradu mogla bih mnogo reći, pričaću vam priču o dva različita dečaka i istoj sreći.

 

Nemanja je živeo u Njegoševoj ulici,po malo se dosađivao,zato što u toj ulici nije imao druga svog uzrasta. Živahan dečak, rumenih obraza, kovrdžave kose i vrcavog pogleda. Nakon godinu dana,tik do njegove kuće doselio se dečak po imenu Mehmed. Nestašan i veseo dečak crne kose i crnih očiju, pogled sličan Nemanjinom. Brzo su se sprijateljilji. Iako različiti, imali su ista interesovanja, čak su u istu školu išli. Voleli su da provode vreme zajedno, nestašluke razne da čine drugoj deci, na simpatičan način. Gotovo uvek su nešto crtali i pravili. Dosta vremena su provodili zajedno.Obojica su bila takmičarskog duha, a njihova najveća želja bila je da kada odrastu, postanu arhitekte. Jednoga dana odlučili su da će se takmičiti, ko će napraviti lepšu maketu. Nemanja je napravio maketu Petrove crkve, sa velikim zvonom, oltarom unutar nje i kandilom. Rekao je da je kršten u njoj, da je veoma ponosan na to zato što je to najstarija crkva u našoj zemlji i da je nestala u 8.veku. Mehmed je napravio maketu Altun-alem džamije sa velikim minaretom i prelepim dvorištem. Pričao je da mu je imam te džamije dao ime,da je džamija sagradjena u 16.veku i da se nalazila na Carskom drumu, koji je u to vreme vodio od Dubrovnika ka Istanbulu. Kada su videli napravljene makete , saslušali su jedan drugoga i svaki je za sebe rekao da je pobednik i da je njegova maketa lepša. Posvađali su se. Vreme je prolazilo, a Nemanja i Mehmed su sve manje uživali u svojim pobedama jer su izgubili jedan drugoga. Radost svojih pobeda nisu imali sa kime da podele. Kada su shvatili da ne mogu jedan bez drugoga, tada im više nije bila važna pobeda. Višegodišnje prijateljstvo i njihovo zajedničko odrastanje nije se tako lako moglo prekinuti.

 

Pomirili su se i nastavili da se druže kao da nikada nisu ni bili u svađi.

 

Pre nekoliko dana,dok sam čekala u redu za užinu, čula sam Nemanju i Mehmeda kako se dogovaraju da zajedno naprave maketu pozorišta. Ta vest me je jako obradovala, jedva čekam da vidim šta mogu zajedno da naprave.

 

Njihova radost beše veća, nego od pobede lažna sreća.

 

AIDA ŠAHOVIĆ – IV RAZRED

ŠIFRA: “RAK”

OŠ”BRATSTVO” 

 

 

 

 

 

PRIČA IZ MOG ZAVIČAJA (2)

 

Halimača je jedna od nekoliko česama koje se nalaze u mom gradu, koje prkose vijekovima. Za nju se vezuje legenda o tri sestre: Altuni, Hadžiri i Halimi. Najmlađa je, vjeruje se, bogatstvo naslijeđeno od oca uložila u izgradnju ove česme.

 

Iako nadležni tvrde da voda sa ove česme nije ispravna za piće, nju i dan - danas piju i stari i mladi tvrdeći da nema pitkije i zdravije vode. Posebno u vrelim ljetnim danima, kada je nestašica vode česma služi za piće i mnoge druge potrebe. Ponekad se prolaznici često osvježe i odmore kraj nje. A nekada... E, nekada je ovo mjesto imalo posebnu draž. Sa ove česme, nije se samo zahvatala voda, već su se i rađale i mnoge ljubavi. Česma je bila mjesto gdje su se sastajali mladi, razmenjivali svoje poglede uzdišući u sebi i skrivajući svoju ljubav. Na toj česmi se rodila ljubav između Vezire i Rasima. Vezira je bila djevojka iz ugledne, bogate porodice, dok je Rasim poticao iz sasvim obične, skromne porodice. Bila je jedino dijete svojim roditeljima, bez brata i sestre. Rasim je bio bogatiji po tom pitanju. Imao je dva brata i tri sestre. Velike razlike među njima nisu ih spriječile da se zagledaju jedno u drugo i da se među njima rodi velika ljubav. Na česmi Halimači su se prvi put sreli i vidjeli, a ljubav je rasla svakog sljedećeg susreta. Bili su oboje stasiti i lijepi. Bili su kao zelen bor i vita jela. Po naselju se pročulo da su se zagledali jedno u drugo. Vezirini roditelji nisu dali pomenuti tako nešto. Oni su za svoju jedihnicu, htjeli pristojnu, uglednu priliku. Vezira, iako je bila poslušno dijete, nije htjela da čuje za drugu priliku. Poručila je Rasimu da će je roditelji dati za drugoga, ako je on ne „ukrade". Rasim je jedva dočekao njen odgovor. Skupio je krišom nekoliko svatova i otišao u susedno naselje po Veziru. Ona ga je čekala i tresla se od straha. Voljela je mnogo Rasima, ali je voljela i svoje roditelje i plašila se da ih nikada neće vidjeti. Rasim je napravio skromnu svadbu i svi su se divili njihovim ljepotama. Bili su stvoreni jedno za drugo. Vezirin otac je bio godinu dana ljut na Veziru. Majka je samo ćutala, plakala i čekala da ga prođe bijes kako bi mogla da zagrli svoje dijete. Poslije godinu dana, dvoje mladih su dobili sina. Slavilo se tri dana i tri noći, a tada je otac popustio i pomirio se sa svojom ćerkom i prigrlio svoje unuče. Već slijedeće godine Vezira je čekala drugo dijete. Tog dana kiša je neprestano lila. Rijeka Raška je nabujala, a Vezirin sin, mali Osman, je pobegao iz kuće i udavio se u nabujalu rijeku. Dok su tražili njegovo tijelo, Vezira je pod jakim bolovima rodila drugog sina. Suzdržavala se da ne plače, a dolazak drugog sina prihvatili su kao znak od Allaha. Uzeo im je jednog, a podario drugog sina. Međutim, majčino srce je patilo i venulo za Osmanom. Omer im je bio lijek za dušu, za ranjeno srce, ali Osmanovo mjesto nije mogao niko da popuni. Vezira je rodila još tri sina i u svakom od njih vidjela malog Osmana.

 

Poslije nekoliko godina i njeno srce je prepuklo. Najstariji sin, Vezirin, kaže daje sanjao kako leži okrenuta sa velikom ranom na stomaku. Dugo je čaršija pričala o tom nesrećnom događaju. Govorili su kako je prevelika bol za sinom odnijela u preranu smrt.

 

HENA ISOVIĆ – VIII RAZRED

ŠIFRA: “ NUTELA”

OŠ “AVDO MEĐEDOVIĆ”

 

 

 

 

 

PRIČA IZ MOG ZAVIČAJA (3)

Ako te dam, dabogda Sunca nikad ne videla

 

Ezan sa obližnje Lejlek džamije je utihnuo. Sulejman-aga je završio klanjanje sabaha i zauzeo svoje uobičajeno mesto na minderu ukrašenom minderlukom od bijele patiske sa vezenim ružicama. Sa police je uzeo drvenu kutiju sa duhanom i njime ispunio pripremljenu lulu. Radio je to polako i strpljivo. Činilo se da ga more teške misli. Sulejmanaginica je sedela pored naloženog šporeta, iz kojeg se širi miris hleba koji se peče. Hanifa je sa šporeta dohvatila đugum sa čajem i sipala u već pripremljene čaj-srče. „Jaah" - prozbori Sulejman-aga. Majka i šćer se prenuše. „Danas, s' podne će doći Ibro iz Slatine sa proscima, ja sam reko da ću mu dati Hanifu za ženu" . Pruži ruku uze mašice i prodžara žar u mangalu. Majčino lice zajapureno od toplote, naglo preblijede. „Hanifa, odnesi ovu tepsiju u mutvak", jedva prozbori.

 

„Nemoj Sulejmanaga, dina ti, naša Hanifa ima jedva petnaest godina, nije ona još za udaju." Svako žensko je za udaju. Dobra je to, priznata i imućna familija. Nego dela ti umijesi ravnu pitu, ljudi će biti gladni, dalek je to put." Više nije bilo mesta razgovoru.

 

Hanifa uđe u mutvak, spusti tepsiju a niz lice su joj se slivale krupne, biserne suze dostižući jedna drugu. „Ne mogu majko, Nezaheta mi je bila kao sestra, jedva godina kako je umrla." Govorila je majci koja je za njom ušla u mutvak. „Poslušaj baba šćeri, on najbolje zna. Lijepa je Slatina, ima vode a i nije daleko od Pazara." Pomilova je pa žurno izađe.

 

Uplakana Hanifa izađe u avliju, nevoljno uze metlu i poče da briše avliju. Otvorila je kanat od avlijskih vrata i čežnjivo gledala ulicu u kojoj se rodila. Kako će ostaviti Ćukovac, najlepšu pazarsku mahalu....Stari komšija Aron, obučen u gospodsko odelo sa šeširom na glavi i crnim uglancanim cipelama čiji su đonovi cupkali po uglađenoj kaldrmi, zamicao je prema svom dućanu. "Sad će i babo" pomisli i žurno zatvori kanat od avlijskih vrata.

 

Sulejman-aga je već bio u avliji. Oči im se sretoše, njegove bezizražajne, njene užasnute događajem koji je očekuje. „Ne daj me majko", gorko zajeca. Majka je čvrsto privi uza se. Tako čvrsto da oseti pucketanje kostiju svoje šćeri, koja je bila više dijete nego devojka. „Nego hajde sad će podne a mi posla otposlile nismo", reče majka i pusti je iz zagrljaja.

 

Prošlo je već četiri meseca kako je Hanifa došla u Ibrovu kuću. Posle noći kada je postala njegova žena sa njim nije ni riječ progovorila. Trgla se kada je čula bat njegovih koraka koji su se približavali „velikoj sobi"u kojoj je spavala. „Spremi se, odvešću te babu, nisi odavno videla majku" rekao je polu zapovedničkim tonom. Brzo se spremila i ubrzo se obrela ispred svoje kuće. Avlija je mirisala na prolazeće cveće i požutelu travu. „Majko!", čvrsto je zagrli. ,,A đe je babo?", upita Hanifa.

 

Sulejman-aga je ležao u sobi, bledog lica. Podiže ruku ali mu ona ostade u vazduhu. „Umoran sam šćeri", prozbori i zatvori oči. "Majko, je li babo nešto bon?" Zabrinuto upita majku. Majka sede pored nje i umornim glasom poče da priča. "Prije jedno heftu Ibro je dolazio kod baba u aščinicu i rek'o mu je da će da te dovede. Posve. A kada se dijete rodi doći ce da ga uzme." Hanifa je osetila jaku bol, negde između grudi i stomaka. Spusti šaku na bolno mesto i tiho prošaputa: „Neću te dati, ako te dam dabogda Sunca nikad ne videla" .Zaklela se sama sebi.

 

Sulejman-aga je sve rede ustajao iz kreveta. Jednog dana je došao komšija Aron. Seo je pored babovog kreveta i nešto su tiho razgovarali. Hanifa je tek kasnije shvatila da je babo prodao aščinicu, nije mogao više da radi a para im je ponestajalo. Dani su se nizali jedan za drugim. Došao je dan kada je Hanifa osetila porođajne bolove. Majka je otrčala da dovede komšinicu Radu, koja je u Pazarsku bolnicu došla iz Beograda i svi su je zvali gospođom doktorkom. Rodilo se muško dijete, sitno i nežno. Mislili su da neće moći da udahne, no ubrzo se čuo zvonak i zdrav plač. Posle nekoliko dana je došao Ibro da uzme svoga sina. Sa Hanifom se nije ni sreo. Kratko se zadržao u razgovoru sa Sulejman-agom. Ljutito je izašao govoreći: „Neka vam ga, vala ,posve. Ali ništa mu neću dati ni od kuće ni od imanja." Čulo se da se ubzo oženio, krupnom ženom koja mu je rodila sina. Svog prvenca nikada više nije video.

 

Sulejman-aga je sve češće tražio da mu dovedu Ljutva, tako su mu ime dali, u njegovu sobu. S' proleća je počeo da izlazi u avliju. Prijao mu je miris procvetalih zumbula i ruže puzavice koja se pela uza zid, tik pored prozora. Dečak, sa očima boje divljeg kestena bio je lek za „živu" ranu Hanifinih roditelja. Kako je rastao sve više je podsećao na svog rahmetli daidžu, koji se sa nepunih dvadesetak godina razboleo od neke nepoznate bolesti, za koju nije imalo lijeka. Mladić je bio naočit, vredan, pošten. Omiljen u komšiluku i gradu. Bila je to velika žalost koja se često prepričavala.

 

Mali Ljutvo nije imao ni punih šest godina , kada je Sulejman-aga preselio. Nemaština ih je sve više pritiskala. Komšinica Rada je pomagala nalazeći Hanifi posla kod pazarskih hanuma i gospođa. Sulejmanaginica je sve više oboljevala. Jednog dana se samo srušila nasred avlije na užas dečaka od sedam godina, koji ju je zvao majkom. Komšiluk se skupio čuvši njegov neutešni plač. ,,A,obećala mi je da neće umrijeti", kroz plač je govorio. Neko je javio Hanifi i ona je dotrčala i kleknula pored nepomične majke. „Avo", tako je zvao Hanifu, "obećala je da" ... Hanifa se okrenula dečaku,zagrlila ga i šapnula. "Neka obećanja sine moraju ostati neispunjena,videćeš to kad još malo porasteš." Sutradan je u kući bilo puno komšija i nekih, dečaku nepoznatih ljudi. Među njima je bio i stari komšija Aron noseći u rukama neku platnenu vreću. Pozvao je Ljutva i iz vreće izvadio pravu fudbalsku loptu, koju je nabavio negde iz daleka. „Idi nađi drugove, ne možeš sam igrati fudbal." Izmamio je zbunjenom dečaku osmeh. Stari Aron nije ni slutio da je tom fudbaskom loptom „odredio" život dečaka, Ljutva Gusinca.

 

MUAMERA DURANOVIĆ – PENZIONER

ŠIFRA: SUNCE