Month: April 2020.
Из Дигиталне збирке Народне библиотеке Србије предлажемо илустровани лист за забаву и поуку ”Српска Зора” који је излазио месечно, од 1876. до 1881. године у Бечу.
Лист доноси бројне прилоге из домаће и стране књижевности, путописне репортаже, историјске расправе, као и вести о културним збивањима у Србији.
У рубрици “Прегледне белешке” излазиле вести о излажењу нових књига и листова у Србији.
Сарадници су били Јован Јовановић-Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Стојан Новаковић, Милан Јовановић-Батут, Бранко Мушицки и др.
Biserni đerdani – 09 – Šaban Šarenkapić, “Naše avlije” (govori: Enes Nikšić)
Autori: Ismet Rebronja, Elijas Rebronja
O
Odojeviće, selo u novopazarskoj opštini. Pominje se 1571. kao Hodojević (Zirojević O, Trgovište, Novopazarski zbornik XVIII, 46). Ime mjesta potiče od oznake za mir, odmor, predah, što asocira kao da se Odojeviće nalazilo na nekom putu gdje je bila stanica za odmor putnika i konja koji su se ljeti mogli napasti trave, a zimi najesti zobi ili se tu moglo kupiti zob. U svakom slučaju ime Odojevića potiče od: hodină (rumunski) mir, predah, odmor, što je pozajmljenica iz: odihnuti, odahnuti, otdyh (ruski) odmor. U Rumuna se hodină čuje i kao odihnă ili odină. Riječ odihna ili odină. Riječ odihna kao imenica se izgubila, ali je sačuvana u selu Odojeviće preko vlaške stočarske populacije. To će reći, Odojeviće: odmor, predah. (Ismet Rebronja, Etymologicon)
Kategorije
Zubi naše majke
Faiz Softić
Selo Vrbe, u kojem sam rođen i proveo dio djetinjstava, nije veliko; svega tridesetak kuća razbacanih po terasastim zaravnima ovog stranovitog bihorskog kraja. No, iako nije veliko, jeste sunčano i gleda na nekoliko crnogorskih planina. |Zato smo vjerovali da je u prednosti u odnosu na ona polegla dolje po dolinama oko rijeke Lim i desne mu pritoke Crnčanke. Imao sam ja još jedno selo – Crešnjice, ustvari to je zaseok Sipanja, smješten u planinskom dijelu Bihora, na domak Pešteri. Zapravo, ni Sipanje ni obližnja Goduša; jednostavno to mjesto bješe izvučeno između ta dva sela, i osim našeg staništa oslonjenog na planinu Kojzača u kojoj bi tokom ljeta, u vrijeme mog djetinjstva, paslo na hiljade grla ovaca i sa svih strana tukla teška zvona, drugih kuća nije bilo; tek po koji katun na cigar hoda od naše kuće.
Kategorije
Papirni konji
Sead Husić
U sobi leptiri slični papirnim konjima kojima je nena, nas unuke, i pričom stalno uspavljivala, a u gradu mrmlja se kao onda kada je vezirov slon, prošavši Travnikom, u čudu ostavio lokalnu radoznalost! O kapitalizmu i razdvojenosti govori se. Miris lipe daje privid zadovoljstva. Oko hazardne igre okupljaju se... Poneko u kafanu svrati.
Nadija Rebronja
Jedan od možda najsažetijih opisa Kujovićeve poetike dao je Enver Kazaz kada je za njega rekao da je pisac koji postvaruje metafiziku i pometafizičuje stvarnost.[1] Kujović je svakako pisac koji meditira kroz tekst i dotiče metafizičko. Govoreći kako problematizira pitanje stvarnosti, u jednom intervjuu objašnjavao je zašto jedan lik iz romana Ko je zgazio gospođu Mjesec, Bakir, gleda u ogledalo i vidi svog prijatelja Jasmina. Ovo Kujović izdvaja kao simbolički ključ svog romana:
Na jednom mjestu u Kur'anu stoji da će onaj kome knjiga njegovih djela na Sudnjem danu bude predata u desnu ruku, ući u Raj, dok će onaj, kome knjiga njegovog života bude predata u lijevu ruku završiti u Paklu. Mislim da sličan detalj postoji i u Bibliji. Kako je u ogledalu desna strana – lijeva, a lijeva – desna, lik u mojoj knjizi razmišlja o tome da bi mogao ostati sa ove strane ogledala jedino ako prepozna odraz knjige svog života u ogledalu, tj. onu verziju koja je u drugoj ruci.[2]
Kategorije
Stvari jedinstvene nama
Melida Travančić
Svijeća, obična bijela svijeća, topim se, curim, hiljadu sam vrelih kapi. Sjećaš li se kako smo kao djeca voljeli zagnjuriti prste u ostatke nekada velike dive, posmatrajući u njima otiske svojih prstiju? Divne li radosti!
Radmila Stajić Nikolić
Odavno već nisam mislio o tebi, Među nama davno već godine stoje Nikada te više pronašao ne bih Da se juče nismo videli nas dvoje
Veljko, veseli dečačić koga je baka Dobrila zvala Veseljačić. Ne zbog seljačkog porekla, več zbog nasmejanog lica i vedre naravi. Ljude oko sebe je uveseljavao svojim šalama. Porodica dečaka je bila mnogočlana. Deda Živojin, baka, njegovi roditelji i osmoro dece, tri brata i pet sestara. Veljkov duh nikada nije mirovao, smišljao je novotarije i time zabavljao braću i jednu od sestara. Ona je bila slične naravi kao Veljko. Ponekada, kad bi preterao sa šalom, prvi je pružio ruku pomirenja. Njegova sestra je dobijala grdnju od roditelja i ostalih sestara. Njihovi roditelji su često ponavljali, da takvo ponašanje nije primereno ženskom detetu. Milena, Milenica, kako je brat zvao iz milošte, išla je sa njim u lov. Praćkama napravljenim od gume, malo kanapa i sitnih kamenčića belutaka sakupljenih sa obale male rečice koja je tekla pored obližnjih kuća i seoskih njiva, skriveni u žbunu plašili su ptice da ne jedu povrće iz bakine bašte. Kad im dosadi brčkanje po plićacima i ležanje na pesku, sakupljali bi kamičke i sa obale gađali po granama vrba koje su rasle iz vode. Niz brdašce iznad njihove kuće tekao je bistar potočić, na njemu je Veljko napravio malenu vodenicu. Pregradio je potok i napravio jezerce, sa tom vodom je zalivao baštu koju je baka Dobrila zasadila.