Categories
Moja priča Preporuke za čitanje

Zlatija

Spread the love

Radmila Stajić Nikolić

Dvoje divnihih mladih ljudi život je sastavio u velikom gradu. Lepa Zlatija, Zlata, student pravnog fakulteta, zaljubila se i zavolela Konstantina, Kostu, starijeg kolegu sa istog fakulteta. Dogovorili su se da sastave skromne prihode koje su dobijali od roditelja i pokušaju život udvoje. Materijalno stanje primoralo je mladi par da pristanu na bilo kakav smeštaj. Pronašli su sobičak u starom kućerku na uglu Zelenogorske ulice. Baka Julijana, vlasnica kuće, ugledavši na kapiji mlade, srećne i lepe glavice dvoje zaljubljenih, prihvati ih kao svoje rođene. Familija baka Julijane se otisnula u svet. Razlog njihovog odlaska u nepoznato, bio je težak život i nemaština koja je vladala u ovoj zemlji. Na odlasku su rođeni obećali baki da je nikada neće zaboraviti, nekada su svi živeli od njene, više nego skromne penzije. U početku su redovno slati novac. Dobijala je, Jula, više puta godišnje koju napisanu reč i malo para od voljenih rođaka. Zasijale bi njene modroplave oči od sreće i video se osmeh na bledom, borama prošaranom suvonjavom licu prerano ostarele žene. Vreme je prolazilo, pisma i dve tri novčanice koje su nekada redovno stizale na adresu kuće na uglu Zelenogorske ulice, sasvim su izostali. Ostavši sama, boreći se sa obavezama koje je morala redovno da reguliše, tugovala je pustivši iz oka pokoju suzu u tišini među požutelim zidovima sobe, a onda, tešeći sebe rečima šaputala je:

– Oprosti, Bože milostivi, nisu mene, rođeni zaboravili, ali ko zna, možda nemaju vremena za sećanje na prošlost, posao je težak, eh tuđina, pusta tuđina promeni ljude.

Zlatiji i Kostantinu nije smetalo što se kućica u kojoj će stanovati, nalazi na drugom kraju, daleko od fakulteta. Kirija za stan je pristojna, tako da su odmah pristali da ostanu i žive u malenoj sobici stare kuće, predivne bakice Jule. Ona je vredna, naizgled zdrava žena vesele naravi, društvena, a povrće koje je sama sadila i negovala u bašti koju je s’ljubavlju obrađivala, prilagodila je svojim potrebama. Pročitala je bakica na licima svojih rođenih, kako je zvala mlade ljude, da oni, kao i ona, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Nudila ih je povrćem, i zrelim voćem koje je okitilo grane starih stabala. Jula je sa ponosom svoju bašticu zvala „ Vrt spasa“ ili  „ Vrt dobre nade“, jer je ona to odista bila u ovim vremenima besparice.

– Rođeni moji – govorila je Jula – deco, poslužite se sami, nemojte čekati da vas nudim.

Starica je u danima očaja, stajala oslonjena na drvenu tarabu rasklimane kapije čekajući poštara. Sada kad je bilo više gladnih usta, o prodaji plodova iz bašte nije htela da raznišlja. Teško da je i to jedva pokrivalo njihove svakodnevne potrebe. Baka se pomirila sa sudbinom, znala je u dubini duše da obećanje o redovnoj pošiljci novca, koga je nekada sa osmehom čekala nudeći poštara čašicom rakije, jednog dana izostati kao neizgovorena reč u vazduhu. Nadala se samoći, a vreme koje dolazi naučilo je da prigrli Zlatiju i Konstantina još kod prvog susreta sa njima. Deliće oni dugo svoju sirotinju, ipak je lepše živeti sa mladim ljudima, progovori se koja reč, kako je volela da kaže starica, da se usta od ćutanja ne osuše.

Zlatija i Konstantin su u početku svoje veze, i kasnije imali probleme sa Konstantinovom familijom. Njihove porodice su živele u unutrašnjosti. Poučene lošim primerima zajedničkog življenja mladih parova bez zvanične veze, braka, otuđili su ih od sebe, čak je i novčana pomoć roditelja izostala. Konstantinova starija sestra, koja je bila udata, poslala bi koji put po neku „crkavicu“, kako je baka Jula zvala taj dinar milostinje. Konstantina je takav način života naterao da u roku završi fakultet, ali se posao teško nalazio. Mladi ljudi, Zlatija i Kosta, pritisnuti nemaštinom nisu se stideli bilo kakvog ponuđenog posla.

Kostantin se zaposlio u kafić. Noću je čistio prostorije, a u ranim jutarnjim časovima je raznosio novine. Zlatiju je Jula upoznala sa gospođama iz komšiluka, one su nekada od bake kupovale povrće iz bašte. Pomogle su Zlatiji da se zaposli na održavanju zajedničkog hodnika stanara u njihovom ulazu. Zgrada se nalazila na drugom kraju te iste, male, Zelenogorske ulice. Raspitale su se komšinice kod ostalih gospođa u zgradi koja bi od njih želela da mlada devojka, Zlata, sređuje njihov stan. Javila se jedna gospođa. Bila je lekar, i često je zbog noćnih dežurstava na klinici bila odsutna od kuće. Htela je jednu poverljivu osobu koja bi u večernjim časovima sređivala njen stan. Gospođa se zvala Leontina i nije imala decu. Živela je sa suprugom u luksuznom petosobnom stanu na drugom spratu. Suprug doktorke Leontine bio je arhitekta, zvao se Huares. Gospodin je rođen u Španiji. Na uglu kvarta, u drugoj ulici od njihove zgrade imao je kancelariju, atelje, stalno je u njoj radio, crtao planove, naročito dok je njegova supruga bila na dežurstvu.

Zlatiju su voleli svi stanari zgrade. Nije joj bilo teško da bilo koga od njih posluša, odlazila je do prodavnice, pijace ili trafike po novine. Starijim ljudima je njena poslušnost i lepa reč mnogo značila. Zlata je za učinjenu uslugu dobijala novac. Pokušala je da objasni dobrim ljudima da su bakšiši koje je od njih dobijala, po njenoj proceni bili visoki. Ljudi su je zbog poštenja cenili i voleli. Često je od bakica iz zgrade dobijala delove garderobe, ali i divne poklončiće. Zapostavila je polaganje ispita na fakultetu, nije mogla da uskladi obaveze sa učenjem. Na trećoj godini fakulteta, je ostala u drugom stanju. Plašila se da će zbog neredovnog plaćanja stanarine od baka Jule dobiti iseljenje iz stana. Trudila se da još više radi i ne prekida sa učenjem, znala je da će posle porođaja imati veliku pauzu na fakultetu i izgubiti dosta vremena, čak i godinu . Gospođa kod koje je Zlata održavala luksuzan stan, prva je primetila da je devojka u drugom stanju, obradovala se tome i ponašala se prijateljski prema njoj. Zabranila je svojoj Zlaćanoj, kako je često zvala mladu devojku, da čisti hodnik zgrade. Doktorka Leontina je pisala knjigu, to je bila stručna literatura iz medicine. Ponudila je Zlati da sređuje beleške i prekucava rukopis. Tako je Leontina omogućila devojci da manje radi, a zarađi više novca za svoju porodicu koja će se uskoro uvećati. Suprug gospođe Leontine je često bio odsutan, njih dve su se zbližile. Leontina je saznala od Zlaćane da u kućici u kojoj živi nema kupatila. U velikom stanu gospođe Leontine nalazila su se dva kupatila sa odvojenim nus prostorijama. Dozvolila je Zlatiji i njenom suprugu Konstantinu da više puta nedeljno imaju upotrebu jednog od njenih kupatila. Kao lekar, Zlatiju je redovno vodila na kontrolu na svojoj klinici i pratila njenu trudnoću.

Kad je trudnoća poodmakla, baka Jula je primetila i oduševila se, nije mogla sebi da oprosti kako je njenom oštrom oku mogao da promakne tako važan detalj. Sa Zlatijom se ophodila kao prava baka. Obasipala je buduću majku raznim informacijama koje će joj kasnije biti od koristi. Govorila je o važnim detaljima koje je i sama nekada teško podnosila, a koji će je pratiti posle porođaja. Grleći mladu ženu bakica je nudila hranom i govorila:

– Dobro je da već sada budeš upoznata sa svim što te očekuje do kraja trudnoće i posle porođaja.

Zlatija je rodila dve lepe i zdrave devojčice, bliznakinje. Jula se tada ponašala kao prava baka, obradovala se dečici, a mladoj mami je od prvog trenutka bila od pomoći.

Doktorica Leontina je insistirala da Zlatija i Konstantin ozvaniče svoju vezu, priredili su prigodno slavlje. Venčanje i krštenje dece su obavili u jednom danu. Leontina je bila prvi svedok na venčanju a ujedno i kuma njihovim bliznakinjama. Baka Jula je bila drugi svedok. Sve troškove venčanja i krštenja platili su Leontina i Huares. Kuma je devojčicama dala imena – Vesna, to je bilo ime devojčice koja se prva rodila, kuma je nekada želela da ima kćerku sa tim imenom. Mlađoj devojčici je dala ime svoje tetke koju je mnogo volela, ona se zvala – Dragana.

Konstantin je mnogo i naporno radio, dve dobre žene su pomagale Zlatiji da deca rastu u pristojnim uslovima. Leontina se izuzetno trudila oko dece, uživala je u društvu sa njima. Činilo se da svoj nedostatak dece nadoknađuje Zlatijinim i Konstantinovim bliznakinjama. U slobodnim danima, kad nije radila, obavezu čuvanja dece prebacila je na sebe, želela da Zlatija ima više vremena za učenje, da što pre položi ispite na fakultetu. Decu je stalno obradovala poklonima. Jednog jutra je bila u njihovoj kući kad se Kostantin vratio sa posla. Leontina se uplašila ugledavši njegovo bledo lice i tamne podočnjake od neprospavanih noći i napornog rada. Obećala je nešto sebi ne rekavši ni reč mladim ljudima. Njen suprug Huares je bio na službenom putu, povremeno je posećivao svoje roditelje koji su živeli u Madridu. Obaveza oko porodičnih poslova zahtevala je odlazak u rodni grad, ali ljubav koju je osećao prema svojoj supruzi Leontini, nije dozvoljavala da se dugo zadrži u Madridu.

Po povratku s’ puta, Leontina nije sačekala Huaresa da uđe u stan, na vratima je uz pozdrav i poljubac zamolila supruga da pomogne Konstantinu i pronađe za njega pristojniji posao u struci. Konstantin je bio dobar student, imao je visoki prosek ocena. Huares je zaposlio Konstantina kao pravnika u jednu veliku uspešnu banku. Veći lični dohodak i normalan rad su se odrazili na kućni budžet i život cele porodice je bio udobniji. Zlaćana nije znala kako da se oduži kumi Leontini. To što je ta draga žena činila za njih bilo je divno, a mladi ljudi nisu navikli da se neko sa toliko poštovanja i ljubaznosti ophodi prema njima. Svesni postupka svoje porodice koja ih je na neki način odbacila, trudili su se da opravdaju poverenje svoje kume.

Jedne izuzetno hladne zime baka Jula se razbolela. Negovale su je Zlatija i Leontina. Doktorica Leontina je insistirala da baku prebace na kliniku, ali je starica odbila. Lečila se biljem iz svoje bašte, čak je da niko ne vidi, lekove koje je dobila od doktorice skrivala ispod dušeka. Njena jedina želja je bila da je gospodin Huares poseti, da se sa njim posavetuje oko, kako je ona govorila, njene sirotinje. On je to rado učinio, doveo je i svog prijatelja advokata koji je napisao testament. Jednog jutra deca su se probudila ranije nego obično. Zlata je zamolila Kostu da pre polaska u kancelariju, odnese čaj bolesnoj baka Juli, a ona će kad presvuče decu otići da joj pripremi doručak. Kostantin je pronašao bolesnu staricu ukočenu u krevetu.

Mladi ljudi su uz veliku pomoć kumova, Leontine i Huaresa, sahranili staricu. Huares i Konstantin su u prisustvu advokata pregledali stvari, pisanu dokumentaciju baka Jule, koja je bila uredno spakovana u jedan kovert. Želeli su da pronađu adresu njenih rođaka da ih obaveste o nesrećnom događaju. U fioci ormara su pronašli požutele, skoro izbledele fotografije i pisma koja je baka nekada od njih dobijala. Datumi na pošiljkama su bili od pre desetak i više godina, tako da iz njih nisu mogli ništa značajno da saznaju. Uzeli su jednu od adresa pokušavajući da obaveste familiju koju je ona u poslednje vreme, samo u retkim trenucima pominjala. Na iznenađenje Konstantina Huares je brzo pronašao lična dokumenta sa tačnim podacima pokojnice. Julijana, tako je bilo pravo ime pokojnoj baki, pogledavši godinu rođenja, shvatili su da ona nije imala toliko godina koliko je život ostario. Huares se posebno potrudio oko sahrane nesretne bakice. Mudro je ćutao o svemu, znao je nešto što svi drugi nisu mogli ni da naslute. To je bila tajna njega i pokojne starice. Pomogao je da se plati parcela na kojoj je baka Julijana sahranjena i ostale obaveze oko održavanja. Rođaci se nisu odazvali. Zlatija se sekirala šta će familija da uradi sa kućom, bojala se neizvesnosti. Bilo joj je žao da se posle toliko godina življenja u ovom za nju divnom delu grada, preseli u drugi gde nikoga ne poznaje. Iako su ona i njena porodica živeli skromno, ovu kućicu su smatrali svojim pravim i jedinim domom, koji, ako do toga dođe, neće moći da isplate.

Godinu dana posle smrti baka Julijane, Zlatiju i Kostantina je jednog jutra probudila galama i lupanje na kapiji. Jedan bačeni kamen je razbio prozor na kući, probudio decu i uplašio mlade ljude. Zlatija i Kostantin su ugledali na ulici veliki automobil sa stranim tablicama. U njemu su sedeli nepoznati ljudi. Konstantin je pokušao da umiri svoje ukućane, zamolio ih da ne govore glasno, samo su pogledima pratili nepoznate i pitali se šta će da rade. Galama se pretvorila u psovke. Mnogo ružnih reči je izgovoreno ispred kuće u Zelenogorskoj ulici, a jedan, još veći kamen bačen je jako i razbio je već napuklu letvu na kapiji, sa kojom se odlomilo parče rasklimatane ograde koja je pala uz tresak.

Neprijatna galama, pored toga što je remetila jutarnju tišinu, zaustavila je slučajne prolaznike i uznemirila komšije koji su počeli da se okupljaju. Huares se spremao da krene u svoj atelje, prozor od stana bio je otvoren, njegovu pažnju je privukao neobičan prizor, žagor i metež ljudi na ulici. Požurio je da izbliza pogleda, čuo je negodovanje nepoznate bučne gomile. Juče je razmišljao da na današnji dan Konstantinu otkrije tajnu, koju je samo njemu poverila pokojna starica Julijana. Identičan krajnji ishod je i pokojna bakica, jednom prilikom, u razgovoru sa njim pomenula, planirala je dolazak familije, koja se nasledstva ne bi odrekla. Znajući narav svojih rođaka, pred smrt je upozorila Huaresa, znala je na šta su spremni. Samo njega je molila za uslugu, da svojim autoritetom, ako bude potrebno, odbrani Zlatiju, Konstantina i decu. Zamolila je gospodina da razgovor ostane tajna do godišnjice njene smrti.

Huares je bio sam u stanu, sišao je, i otišao žurnim korakom do svog automobila, ostavio tašnu sa fasciklama na zadnjem sedištu. Laganim korakom se uputio ka kolima sa stranom registracijom. Osmotrio je prizor i sve ljude. Huaresu se učinilo da jedan stariji čovek iz iste grupe više sa strane posmatra sve njih, on nije izgledao drsko, nije učestvovao u svađi, a verovatno je bio jedan od bakinih rođaka. Pozvao je gospodina na stranu, želeo je sa njim da razgovara.

Posle kraćeg razgovora zamolio je nepoznatog čoveka da krene sa njim do kancelarije advokata, ona se nalazila stotinak metara od mesta na kome su njih dvojica stajali. Huares je čoveku rukom pokazao gde se nalazi kancelarija o kojoj je pričao. Dok je Huares obavljao razgovor mobilnim telefonom, čovek iz gomile je jednoj ženi objasnio sa nekoliko rečenica o čemu se radi. Gospođa je počela još jače da galami, svojim ponašanjem je razbesnela ostale rođake. Nepoznati gospodin nju nije poslušao, seo je u svoj automobil i krenuo za Huaresom, iako su se za njima čuli bučni povici i psovke.

Advokat i prijatelj Huaresa, objasnio je nepoznatom gospodinu o čemu se radi i pokazao pravosnažni dokument koji je sastavljen za života bake Julijane. Pošto su samo Huares i advokat znali da testament postoji, a bila je sreća što se ovo dogodilo dok je Huares bio u gradu, i bio svedok nemilog događaja. Julijanina želja je bila da testament ostane u tajnosti, to je više puta, ponovila advokatu. Ponovila je advokatu ono što je ranije rekla Huaresu, da od svoje drage familije može očekivati ne suze, već osudu. Nasmešila se, tada, i rekla jednostavnim rečima:

– Ovo će biti kazna zato što su me zaboravili.

Prepisala je baka Julijana, u prisustvu Huaresa i advokata, svu svoju nepokretnu imovinu na decu Zlatije i Konstantina, a roditelje imenovala za staraoce nasledstva do dečijeg punoletstva. To je bilo nasledstvo o doživotnom izdržavanju, koje familija nije mogla da obori. Nepoznati gospodin se pokajao što je pošao sa Huaresom, drsko je upitao advokata:

– Da li je baka Julijana bila pri čistoj svesti i zdravoj pameti kad je to zahtevala i potpisivala.

Advokat je pokazao lekarsko uverenje pokojne starice koje je bilo overeno u sudu u prisustvu više svedoka, i dokument o doživotnom izdržavanju. Nepoznati se na to kiselo nasmejao i u prolazu rekao Huaresu:

– Ovo nije moguće, ovo je prevara. Gospodo, videćemo se na sudu.

Kad se razišla razularena gomila „naslednika“ pokojne Julijane, Huares je ušao u kuću Zlatije i Konstantina. Predao je mladim ljudima primerak testamenta koji je držao u svom sefu, i koji bi im ovih dana bio uručen. Ujedno je želeo da ih obraduje, ponovio je više puta da ne moraju da napuste kuću koju su smatrali svojim domom. Uz testament je Konstantinu predao pismo čija je sadržina bila jednostavna, ali je mnogo značila mladim ljudima. Te reči su napisane bakinom drhtavom rukom, i bile su od srca. Molba pokojnice da ispoštiju njenu poslednju želju, da uživaju u njenoj kući i bašti koja je nekada bila jedini izvor hrane njima i njoj. Pored suza, svi su se nasmejali što je baka velikim slovima napisala da vode računa o „VRTU DOBRE NADE“ – odnosno bašti, koja je sada postala njihovo vlasništvo.

Od tog dana su se mladi ljudi i njihova deca osećali sigurnije, a posebno su bili zahvalni kumu Huaresu. Uverio ih je da se ne boje ljudi koji su i kasnije dolazili, testament koji je ostavila Julijana je pravosnažan. Huares je kasnije angažovao poznanike da u Konstantinovoj kući dograde još dve sobe za decu i jedno kupatilo. Mladi ljudi i njihova deca su bili srećni u skromnom domu na uglu Zelenogorske ulice. Uredili su kućicu, koja je izgubila izgled nekadašnjeg trošnog kućerka, po svom ukusu i uživali u njoj.

Deca su rasla, Konstantin je magistrirao i dobio bolji posao. Postavljen je za direktora pravne službe u banci u kojoj je radio. Zlatija je završila fakultet, ali nije radila, morala je da brine o deci. Posle kratkog vremena Zlatija je ostala u drugom stanju, rodila je dečaka koga je doktorka Leontina, njihova kuma, krstila imenom svog oca. Dečak je dobio ime Vladimir.

Živeli su skromno, u kući punoj ljubavi. Mislili su da vreme donosi sreću i blagostanje u njihov dom i njihove živote. Radovali su se i najmanjem trenutku kada su ostajali sami, verujući da će se sa svakim jutarnjim zracima sunca rađati veća sreća. Dogodilo se iznenada, nešto strašno je sve njih izbacilo iz ravnoteže, iz sigurnosti, sreće, koja se sretala na svakom koraku u njihov topli dom.

Devojčice su imale deset godina a Vladimir šest kad se Zlatija razbolela. Njen suprug Konstantin i doktorka Leontina su joj pomagali, govorili su da bude uporna u borbi sa opakom bolešću. Jednom prilikom kad su devojčice bile u školi, a Konstantin spremao dečaka da posete Zlatiju u bolnici, na vratima njihove kuće pojavila se jedna gospođa. Konstantin je prepoznao svoju rođenu sestru koja je došla da ih poseti. Njegova sestra je već duže vreme bila udovica. Posle smrti svog supruga sa kim nije imala decu, rešila je da potraži brata. Adresu kuće u kojoj su stanovali Zlatija i Konstantin jedino je ona znala, svom dragom bratu dok je studirao povremeno je slala po koju paricu. Konstantin je sestri objasnio da je bakica, pokojna Julijana, njima u vlasništvu ostavila kuću. Teška srca je ispričao da je Zlatija bolesna, nije hteo da priča o detaljima njene bolesti. Zajedno sa sestrom i sinom, otišli su da posete bolesnu Zlatiju koju je njegova sestra do sada videla samo dva puta. Prvi put kao studentkinju koja je upisivala fakultet, i kasnije kao koleginicu svog brata na prvoj godini fakulteta. U početku, dok se nije oženio, ona je često posećivala brata. Darinka, Daka, tako se zvala Konstantinova sestra. Svom bratu je usput do bolnice, objasnila šta se dogodilo njenom suprugu i njihovim pokojnim roditeljima. Roditelji su preminuli ranije, a Daka je od tada živela sa svojim suprugom u porodičnoj kući svojih roditelja. Brata je potražila želeći da ga vrati u rodni grad, i da se dogovore šta će raditi sa kućom. Konstantin, kako ga je ona iz milošte zvala, Kole, obećao je sestri da će o tome detaljno razgovarati po povratku iz bolnice.

Zlatija se obradovala svojoj zaovi, htela je da ustane iz bolesničkog kreveta i prošeta sa njom hodnikom, da ostavi dobar utisak. Nije bila svesna koliko je bolest ostavila vidljive tragove na njenom licu i telu. Sećala se susreta sa Dakom, naročito drugog susreta kad je Konstantinova sestra poljubila i ponudila hranom koju je donela svom bratu. Zlatija kao mlada studentkinja je toga dana polagala ispit na fakultetu i po običaju dva tri – dana pre ispita nije čestito ništa pojela od prevelike treme. Da, setila se toga Daka, poljubila je ponovo snaju i zapretila joj prstom rekavši:

– Snaho moja, tog dana ispit na fakultetu si položila sa jako dobrom ocenom, potrudi se da i ovaj položiš. Da dođeš svojoj kući, deci koja te čekaju raširenih ruku. Daka je posle tih reči istrčala iz bolničke sobe. Zaplakala je na kraju hodnika da niko ne vidi njene suze.

Zlatija ovaj ispit nije položila. Dok je bila živa, doktorka Leontina je bila njena najveća podrška. Kad je Zlatija preminula, Leontina nije mogla sebi da objasni šta se dogodilo sa njenom voljenom kumom, njenom dragom Zlaćanom. Satima je noću pregledala rezultate drage pokojnice ne bi li konstatovala kobnu grešku. Nije htela da prizna da se duboko u sebi nadala dobrom konačnom ishodu. Huares je znao koliko je Leontina patila zajedno sa njima, porodicom bolesne kume. Tešila je decu i Konstantina, a u satima samoće sebe nije mogla da uteši.

Darinka, Daka, Konstantinova rođena sestra, ostala je da živi u kući svog brata i vodi računa o deci. Porodičnu kuću koju su imali u unutrašnjosti, dali su pod kiriju.

Deca su rasla, patila su za majkom, ali su vremenom nalazila utehu u svojoj tetki Daki i kumi Leontini, koja je svo svoje slobodno vreme posvetila njima.

Huares, suprug Leontine vratio se na izvesno vreme u svoju zemlju, Španiju. Otišao je poslom u svoj rodni Madrid. Njegova porodica je bila imućna, imali su njega i ćerku Emanuelu, koja se udala za bogatog čoveka. Posle smrti njihovih roditelja celokupno imanje nasledio je Huares. Poslovi su zahtevali da pređe i živi u rodni grad. Leontina i Huares iako nisu imali svoju decu, nije bilo prepreke koja bi njih dvoje rastavila. Voleli su jedno drugo iskreno i nesebično. Nikada nisu poželeli da se raziđu. Leontini je bilo teško da ostavi svoj rodni grad i prijatelje, posao koji je volela. Ipak, ljubav prema Huaresu je bila jača. Oprostila se od svojih prijatelja i otišla sa suprugom u Madrid u kome je on nastavio da vodi poslove svog pokojnog oca. Leontini je bilo žao dece, najteži rastanak je bio sa Vladimirom, sinom njene Zlatije koju nikako nije mogla da zaboravi. Ona i njen suprug Huares su dugo razgovarali i doneli konačnu odluku koja će Konstantinovoj porodici promeniti život. Nisu za uzvrat tražili ništa materijalno, samo ljubav Zlatijine dece koju su obožavali.

Dva dana pre polaska za Španiju, pozvali su kumovi Konstantina i Daku sa decom da dođu u njihov stan na večeru. Posle večere i prijatnog razgovora Huares je zamolio Leontinu i decu za malo tišine, predložio je Konstantinu da se preseli sa porodicom u stan u kome su on i Leontina do sada živeli. Zgrada je bila na drugom kraju te kratke, Zelenogorske ulice. Huares je objasnio da je njih prilično u kući, a što je najgore, moraju svake zime da vode računa o ogrevu. Ovaj stan je veliki, prostran, ima centralno grejanje. Kostantin je slušao Huaresa, ipak se bojao kako će plaćati luksuzni stan sa jednom platom, troje dece, sestrom. Stanarina koju su dobijali od kuće u unutrašnjosti bila je mala. Na te reči Huares je pogledao u Leontinu i rekao:

– Ljubavi, zašto me nisi podsetila da ljudima unapred kažem sve. Porez za stan je plaćen trideset godina unapred. Stan je naša lična svojina dragi Konstantine. Ovaj stan ostavljamo vama u vlasništvo. Leontina je prva shvatila Konstantinovu zbunjenost. Nasmejala se i sa Huaresom progovorila koju reč, zamolila je supruga da ne žure, od Konstantina će ujutru dobiti konačan dogovor. Ovo je bila prijatna vest za sve njih, ali je izgledala kao trenutni šok.

Leontina je zamolila Konstantina da ne shvati pogrešno njen predlog i molbu koju će reći. Jedan mladi bračni par medicinskih tehničara sa njene klinike traži pristojan stan za početak svog bračnog života. Tek su se venčali i želeli bi da stanuju sami, ne žele kod svojih roditelja. Kiriju će uredno plaćati, ako ih prihvatite mogu se useliti u kuću odmah po vašem preselenju u stan, a to nije bio uslov za dobijanje stana. Još nešto je zamolola Konstantina. U najmanjoj sobi stana ostavila bi svoje stvari koje ne želi da nosi u Španiju. Ostavila bi deo garderobe i neke lične predmete kojih nije želela da se odrekne, a koji su joj bili posebno dragi. Iz stana u kome je živela, nije želela da ponese ništa od stvari, sem malo garderobe za sebe i Huaresa. Nju i njenog supruga, u Španiji očekuje mnogo veće bogatstvo nego što su ovde imali. Na kraju večeri Leontina je Konstantinu predala ključ stana, automobila i garaže. Objasnila je kumu da će do aerodroma otići Huaresovim autom koga će ostaviti u garaži na aerodromu, a onda avionom odleteti u Španiju. Porodica Huaresovih u Španiji ima veći broj luksuznih vozila.

Konstantine – rekla je Leontina – ako pristanete da moje kolege stanuju u vašoj kući, ostavite im vaše stvari u kući, kao što ja vama ostavljam svoje. To su mladi ljudi, voleli bi da imaju namešten stan. Oni trenutno sem svoje garderobe i posteljine ništa ne poseduju. Bilo bi dobro da već sutra počnete sa selidbom garderobe, obuće i svega što smatrate da vam je potrebno.

– Konstantin je mogao sve drugo da očekuje, ali da će se dogoditi ovoliki preokret u njegovom i životima njegove porodice, nije mogao da sanja. Deca su bila presretna. Daka je bila sretna zbog njih, najviše zbog svog brata, koji se prilično namučio u životu. Dugo nije mogla da se povrati od šoka i sreće. Konstantin je posle Leontinine izjave samo ćutao, nije bio sposoban da započne bilo kakav razgovor. Leontina i Huares su ispratili goste, zamolili su Konstantina da ne zaboravi na dogovor o jutarnjem dolasku u njihov stan, najbolje bi bilo oko šest sati da popiju kafu i još nešto srede sa advokatom. On je bio van sebe, onako zbunjen na stolu je zaboravio sve ključeve koje je od Leontine dobio.

– Cele noći nisu spavali, Konstantin se prevrtao po krevetu i izlazio u baštu. Daka je molila decu da pokušaju da spavaju, rano ustaju zbog škole, zaspaće na času. I ona nije spavala, čula je svog brata kako ujutru lagano izlazi iz kuće i spušta bravu sa spoljne strane vrata, plašeći se da ne probudi nju i decu.

Posle manje od jednog sata, Konstantin se vratio u još većem šoku. Daka je htela da ispusti šoljice za kafu zajedno sa poslužavnikom kada je ugledala bratovo rumeno i zamišljeno lice. Ušao je lagano u kuću, njegov pogled je bio ukočen, a noge je jedva pomerao. U jednoj ruci je držao svežanj ključeva, a u drugoj fasciklu sa papirima. Daka je zamolila brata da zajedno odu do kupatila da se umije, a onda je njemu i sebi napunila čaše domaćim sokom. Sela je sa bratom za stolom da sasluša šta se tačno dogodilo u stanu kume Leontine, tad je ostala bez teksta, radost koja je lebdela u vazduhu, ostavila je trag na njihovim licima i neopisivu toplinu u duši.

– Konstantin je počeo priču rečima:

– Da li veruješ, sestro, ne mogu sebe da zamislim, kao tako velikog dobročinitelja. Stan u kome ćemo odsada živeti dobili smo na poklon, to je više nego divno. Kad sam stigao, ispred stana su me dočekali Huares i njegov advokat, tog trenutka sam poželeo da se vratim, postideo sam se sebe. U stanu sam potpisao mnogo papira, a nisam bio svestan ničega. Dobio sam ovu fasciklu u kojoj je garancija za stan i uživanje do kraja života. Dao mi je ovlašćenje za automobil koji će vremenom biti prebačen na moje ime. Deci su ostavili štedne knjižice sa izvesnom sumom novca, i sve ključeve od stana i auta koje sam sinoć zaboravio da ponesem. Ostale papire je odneo njihov advokat. Nisu dozvolili da siđem ispred zgrade da ih ispratim. Oprostili smo se na ulaznim vratima. Sačekao sam da njihova kućna pomoćnica završi sa poslovima oko pranja šoljica od kafe, zajedno sa njom sam krenemo iz stana. Ona je divna i poverljiva osoba, tako je Leontina rekla. Platili su joj da bude u početku sa nama. Može da ostane sa nama dva – tri meseca, a može i duže, dok se ne snađemo. Njoj su dali koverat sa novcem i zlatnu ogrlicu kao uspomenu.

– Dako – rekao je Kostantin – molim te ostavi negde na sigurnom ovu fasciklu, danas nećemo da idemo u stan, pakujte šta ćemo poneti, a sutra pomogni deci da presele svoje stvari i prenesite naše. Sve što ostane spakuj u malu sobicu, oslobodite ostale prostorije ljudima koji će ovde stanovati. Ujutru će kumina kućna pomoćnica doći, želi da ti pomogne da sredite kuću za mlade ljude. Pozvaću je telefonom, tebi će biti lakše da se privikneš. Molim te Dako, ako sam ja dugo odsutan, ovo je broj telefona Leontininih kolega koji će stanovati u našoj kući. Pozovi ih i reci mladim ljudima da stanarinu neće plaćati narednih šest meseci, zamoli ih da plate samo račun za struju i komunalije. Kaži da je to je naš svadbeni poklon.

Konstantinova sestra je polovinu razgovora svog brata dobro čula a drugu polovinu je ispratila klimanjem glave. Kada je on otišao ponovila je nekoliko puta ime svoje pokojne snaje:

– Zlato, Zlatija moja! Ovo je tvoja zasluga, snajo draga. Umesto da uživaš sa svojom decom i suprugom, ti verovatno sve ovo posmatraš naslonjena na nekom belom oblaku. Raduješ se sreći svojih najmilijih, želim ti raj nebeski, zaslužila si. Hvala ti Bože! – prekrstila se Daka i poljubila sliku pokojne snaje koju je držala u ruci. Poslednje reči Daka je izgovorila jako da se njen brat vratio sa hodnika, učinilo se Kosnstantinu da je njega pozvala. Ona se nežno nasmešila bratu. Keceljom je obrisala suze, i bez ikakvog reda počela da pakuje stvari svojih bratanaca.

Konstantin je zaboravio na obećanje dato pre nekoliko dana kolegama sa posla, dogovor je bio da prisustvuje porodičnom slavlju u znak prvog rođendana njihovog unuka. Razmišljao je da ovaj dan uzme kao slobodan, da ostane i sredi misli, pomogne deci oko pakovanja i preselenja, danas to sebi nije mogao da priušti. Prelistavajući podsetnik naišao je na datum koji je bio podvučen crvenom olovkom. Počešao se po glavi. Od svojih kolega je doživeo poštovanje i pažnju kad je njemu bilo najteže, želeo je da ispoštuje dogovor.

Konstantin se presvukao bez ikakvog reda, oblačio je dva puta neke delove garderobe, onda je otišao do automobila koji je po povratku iz stana dovezao ispred svoje kuće. Otvorio je vrata od auta, i kad je hteo da zakorači u njega, pogledao je u svoje cipele. Na nogama je imao dve različite cipele. Nasmejao se tiho, vratio do ormarića u hodniku i promenio jednu cipelu. Pogledao je sa strane da ga neko ne gleda, kasnije bi se šalili njegovom od sreće pomućenom svešću.

U hodniku je Konstantin pozvao svoju sestru:

– Dako, vratio sam se da ti kažem, ako večeras malkice zakasnim nemojte da brinete. Moje kolege slave prvi rođendan svom unuku, dobri smo prijatelji, pozvan sam na slavlje. Gospođa je prošle godine penzionisana, a njen suprug je moj dobar kolega. Mnogo mi je pomogo posle smrti moje Zlate. Konstantin je hteo da zatvori ulazna vrata, njegov sin Vladimir je istrčao iz sobe u kojoj je spavao, bio je još u pidžami sa razbarušenom kosom. Uhvatio je oca za ruku i upitao:

– Tata, da li ću u novom stanu imati svoju sobu? Voleo bih da moje sestrice dobiju svoje sobe, one su velike. Tata, ti moraš imati svoju sobu, ja ću sobu da delim sa mojom teta Dakom. Nemoj tata da se sekiraš zbog toga, priznajem da se i dalje plašim mraka, a moja teta Daka ume da priča divne priče, tako da zaboravim na strah. Moja kuma Lina – Tina, tako je Vladimir kao mali zvao Leontinu, ima pet soba u stanu. Jedna soba mora da ostane za nju kad dođe da me poseti. Znaš tatice – nastavio je dečak – govorila je meni moja kuma Lina – Tina, da ću ja jednog dana, a i svi mi da živimo u stanu, u zgradi gde je ona stanovala. Molila me da nikome ne odam našu tajnu, rekla je:

– Vladimire, posle Huaresa, tebe najviše na svetu volim. Njega poštujem, a tebe obožavam. Tvoja Lina – Tina će tebe čuvati kao sina. Tajna neće biti sačuvana ako se bilo kome ispriča.

Zato sam ja tatice ćutao, nećeš me grditi zbog toga? Linu – Tinu volim mnogo, a tebe, tatice, malkice više – rekao je dečak i nasmejao se.

Kosta je uzeo u naručije svog sina, poljubio ga, pomilovao po kosi i obrazu i odneo natrag u krevet. Rekao je:

– Spavaj maleni, sutra je dan preselenja, biće puno posla. Ti moraš sam da urediš svoj prostor.

Setio se Konstantin dana kada je on kao dečak čuvao tajnu svoje rođake Zorane, nju je slučajno  video na ulici sa mladićem, koga njena porodica nije volela. Ona je videvši dečaka uputila slične reči, zatim je kupila najveću lizalicu i poljubila ga u obraz, sa molbom za ćutanje. Konstantin se nasmejao, prošao je rukom kroz kosu i otišao.

Sledećeg jutra, posle rođendana unuka svojih kolega, Konstantin se probudio neispavan. Čudno je pogledao po sobi i shvatio da se nalazi u tuđem stanu. Na fotelji preko puta ležaja na kome je spavao nalazila se njegova košulja, sako, pantalone, a na podu pored drugog ležaja cipele i svilena kravata. Nešto je uplašilo probuđenog čoveka. Na stočiću su stajale dve poluprazne čaše vina. Čuli su se zvukovi iza zatvorenih vrata, lagano kuckanje sudova i tihi razgovor dvoje nepoznatih ljudi. I pored naprezanja Konstantin je jasno čuo samo jednu rečenicu:

– Seko, budi uporna, ali lagano reaguj, njegove rane su još sveže.

Potom se čuo pozdrav, zatvaranje vrata i ključ koji se okreće u bravi. Nakon toga se sve umirilo.

Konstantin se obukao, sećanje je počelo da se vraća, prvo kao kroz maglu, a onda se setio svega. Setio se svog kolege i njegove supruge. Malo više se popilo te večeri, zato su ga oni molili da ne vozi pod dejstvom alkohola. Kako su imali puno gostiju koji su došli iz drugih gradova, ubedili su svog kolegu da prenoći kod sestre njihovog zeta, ona živi u stanu pored njihovog. Rekli su:

– Gospođa je u stanu do nas. Živi sa sinom koji je sličnih godina kao tvoj sin. Konstantine, naša rođaka je udovica, izuzetno kulturna i fina žena.

Konstantin te večeri nije mnogo popio, ali je bio pod stresom od silnih dešavanja koji su se munjevitom brzinom nizala. Prethodnu noć je proveo budan, a jedna ili dve čaše sladunjavog vina bile su dovoljne da oseti umor i pospanost. Ljudi su se zabrinuli, mislili su da naruče taksi, ali na veliko insistiranje svog zeta sa kojim je Konstantin proveo celo veče u prijatnom razgovoru, i kome je zagrejan pićem ispričao po neki detalj iz svog života. Konstantinov kolega Milan, saznavši pojedinosti iz priče prihvatio je zetov predlog. Bili su ubeđeni da će njihova komšinica, zetova sestra, rado prihvati gosta. Naravno, gospođa je velikodušno pristala. Zajedno sa bratom je smestila gosta u krevet. Dok je on tonuo u čvrst san, ona i brat su uz čašu vina komentarisali Konstantinovu trenutnu situaciju u kući. Kosta se nije sećao da je sa nekim sedeo u sobi i pio vino, za taj deo nije imao objašnjenje.

Lagano je otškrinuo vrata sobe u kojoj je spavao, izašao je skoro nečujno u hodnik. Vrata kupatila su bila otvorena, otišao je da se umije. Po izlasku iz kupatila okačio je sako na čiviliku u hodniku. U nozdrvama je osetio prijatan miris hrane koji je mamio. Tog trenutka se setio da predhodnog dana nije ništa jeo, sem pola parčeta torte koje su mu silom ugurali na tacni. Pratio je primamljiv miris kafe i peciva, i začas se našao u maloj ali ukusno sređenoj kuhinji. Okrenuo se i pogledao, stan je bio dvosoban. Iz druge sobe izašla je gospođa sa prstom na usnama moleći za tišinu. U toj sobi je spavao njen sin. Žena se predstavila rekavši tiho svoje ime:

– Mileva. Odmah je nastavila – molim vas gospodine, izvinite, moj sin, Dobrivoje, na rođendanu svog mlađeg brata strašno se prehladio, tek jutros je zaspao. Da li ste gladni, izvolite za sto? Spremila sam puter kifle, na tacni su sir i kajmaka. Moj brat je jutros doneo flašu jogurta. Molim vas poslužite se dok je pecivo toplo. Kafu sam skuvala.

Konstantin se poslužio kafom, bilo je neprijatno. Prvo jutro u stanu nepoznate osobe, i to na doručku. Poželeo je da pobegne. Dok je zamišljeno sedeo, njemu se učinilo da je iz daljine čuo poznate reči, neko je šaputao na njegovom uhu, a nežni dodir je milovao njegovu ruku i kosu. Na trenutak se Milevino lice pretvorilo u lice njegove pokojne supruge Zlatije. Može se zakleti da se tog trena Zlatija osmehnula. Dodirnula je vrhovima prstiju svoje ruke njegovu ruku, a drugom rukom lagano prolazila kroz pramenove Konstantinove kose. Dok je bila živa, Zlatija je to često činila. On se naglo trgnuo i poskočio sa stolice. Mileva je sedela sa druge strane stola, gledala je začuđeno u pravcu gde je sedeo gost, rekla je:

– Niste se valjda uplašili? Pustila sam pticu iz kaveza, sletela je na vašu glavu, nožicom je prošla kroz kosu i krilom zakačila vaše rame. Sedite, pojedite nešto, rano ste ustali. Moje komšije, u stvari porodica moga brata, oni još spavaju. Brat je jutros doneo flašu jogurta i vratio se u stan da odmara. Sinoć sam zaboravila  da donesem vašu jaknu, ostala je u njihovom stanu. Žao mi je gospodine, moraćete da dođete drugi dan ili možda večeras. Umorni su i ne bih želela da ih budim. Čula sam da su noćas kasno pošli na počinak, u stvari bilo je jutro. Gospođa se izvinila i otišla do toaleta.

Konstantin je na brzinu pojeo dve kiflice da ne uvredi Milevu. Zamolio je da ne sipa jogurt u njegovu čašu. Pitao je gospođu:

– Da li bih mogao još malo kafe ako ima u džezvi.

Progutao je brzo tih nekoliko gutljaja i uz zahvalnost i izvinjenje otišao. Dok je bio u liftu dodirnuo je džep svog sakoa, ključevi automobila se nisu nalazili u njemu. Dokumenta i novčanik je pronašao u drugom džepu. Konstantin se počešao po glavi, razmislio je malo, mogao je da se zakune da su ključevi automobila bili u džepu sakoa pre nego je ušao u kupatilo. Sećao se da je sako okačio na čiviluku u hodniku. Konstantin je zavrteo glavom, nije želeo da se vraća u stan gospođe Mileve. Ako zazvoni na vratima stana probudiće dete, plašio se on i nečeg drugog. Njegov povratak u stan udovica može pogrešno da protumači.

Jutro je bilo prohladno, Konstantin je podigao kragnu sakoa i krenuo prema stajalištu za tramvaj. Imao je sreću, u blizini zgrade je bila stanica, tramvaj  je naišao za nekoliko trenutaka tako da je brzo stigao do svoje kuće. Otvorio je kapiju, na ulaznim vratima je stajala njegova sestra, zabrinuto je gledala u njega. Ugledavši ga, Daka je potrčala, zagrlila je brata tako čvrsto da se on uplašio. Upitao je sestru:

– Dako, da se nešto nije dogodilo.

Ona je odmahnula glavom, obrisala suze i nasmešila se.

Ukratko je objasnio sestri da je prespavao kod kolege, zapričali su se i u priči dočekali jutro. Njihova molba da ne budi rano svoju porodicu već da malo odspava, učinila mu se prihvatljivom. Poslušao je savet i ostao. Došao je kući po tašnu u koju nosi svoje lične stvari i fascikle sa posla, a hteo je da uzme i mantil pošto je zahladnelo.

Daka se zamislila, rekla je:

– Bato, meni se čini da si otišao u jakni. Zavrtela je glavom i pogledala u njega. Kostantin je malo zbunjeno rekao:

– U pravu si Dako, ostala je u moju kancelariju. I auto je ostao ispred banke. Juče sam sa kolegom otišao, predložio je da njegovim kolima odemo do stana gde žive. Hteo je jutros da me doveze do kuće, nisam prihvatio. Danas ima slobodan dan, bilo je puno gostiju, umoran je od slavlja, danas odmara. Do kuće sam stigao gradskim prevozom. Ne sekiraj se sestro, navikao sam da koristim tramvaj. Uzeo je tašnu i mantil, mahnuo rukom Daki i otišao.

Posle posla Konstantin je svratio u stan svog kolege Milana. Zet njegovog kolege je otvorio vrata i vrlo ljubazno ponudio da svrati. Kostantin je pogledao, na čiviluku je bila okačena njegova jakna. Čovek na vratima je počeo šeretski da se smeje i da pokazuje u pravcu stana svoje sestre. Konstantin se iznenadio njegovim nepristojnim ponašanjem. Čovek je odmahnuo rukom, nastavio da se smeje i glasno rekao da su njegovi tašta i tast otišli do prodavnice, ali to ne menja stvar. Više puta je ponovio da ga svi očekuju na večeri, pribrao se na trenutak i zamolio da uđu u stan. Dobacio je usput:

– Moja sestra, Mila, kod koje si sinoć prenoćio, donela je ključeve tvog automobila. Ispali su ti u kupatilu, pronašla ih je dok je sređivala. Što se nisi vratio po njih, Konstantine, jutro je bilo sveže, a ti  si morao da koristiš gradski prevoz. Mila se ne bi ljutila da si se vratio po ključeve. Ti ne poznaješ moju sestru, ona je draga osoba, lavica.

Konstantin je progutao njegovu opasku, nasmešio se i zahvalio na poziv za večeru. Pozvao se na umor i rasejanost od predhodnog dana. Bio je siguran da ključeve auta nije vadio iz džepa, bili su u džepu sakoa koga je okačio po izlasku iz kupatila na čiviluk u hodniku. Kasnije, dok je silazio liftom, prisećao se svih detalja. Nije hteo da polemiše, bolje neka ostane na tome kako je Milanov zet rekao. Zato je pri pozdravu ljubazno pružio ruku i otišao. Pokušavao je sve da zaboravi. Učinilo se Konstantinu da se nešto krije iza šeretskog osmeha. Još jedan detalj je privukao njegovu pažnju. Dok je, maločas, u hodniku čekao lift i sklapao jaknu, učinilo mu se da je neko lagano otškrinuo vrata susednog stana, onog u kome je gospođa Mileva živela. Nije se okrenuo, nije želeo ponovni susret sa nepoznatom gospođom.

Na ulazu zgrade umalo se sudario sa svojim kolegom Milanom i njegovom ženom, vraćali su se iz marketa. Zahvalili su Konbstantinu na divnom poklonu koji je doneo njihovom unuku Stefanu i upitali:

– Konstantine, zašto nisi ostao? Zašto te Zoran nije zadržao u stanu? Dogovorili smo se da pozove svoju sestru, Milu, da svi zajedno večeramo, a bilo bi lepo da uz kaficu prepričamo događaje sa rođendana.

– Hvala, dragi moji. Pozvan sam na večeru – rekao je Konstantin – oprostite, moram deci da pomognem oko pakovanja i preselenja. Hvala na svemu i oprostite na smetnji, umor je doprineo da me malo alkohola onemogući da vozim, vidimo se sledećom prilikom – rekao je i požurio do svog automobila.

Konstantin, njegova sestra Daka i deca, smestili su se u stanu koji su dobili na poklon od svojih kumova. Gospođa koja je radila kao kućna pomoćnica kod Leontine, i kojoj je ona platila da bude dva – tri meseca sa njima u stanu da im u početku pomogne, pokazala se izuzetno pažljiva i dobronamerna prema njima. Kad je prošlo vreme za koje joj je Leontina platila, kućna pomoćnica se dogovorila sa Dakom da dođe nekoliko puta mesečno i pomogne u najtežim poslovima oko održavanja stana. Daka je tih dana konačno dobila porodičnu penziju svog pokojnog supruga. Dogovorila se kućnom pomoćnicom Bojanom da će ona plaćati usluge, bez znanja svog brata. Postoje poslovi koje Daka sama ne može da uradi. Kostantin se verovatno ne bi ljutio, a ona nije htela da opterećuje brata nevažnim problemima.

Deca su išla u školu i bili dobri đaci. Daka je vodila računa o deci i kući. Živeli su skromno i slagali se u svemu. Kostantin je često dobijao pozive za druženje od svog starijeg kolege i njegove supruge. Odbijao je pozive koliko je mogao dok jednog dana oni nisu došli u posetu njemu i njegovoj porodici. Doneli su lep poklon za novi stan, a deci voće i slatkiše. Raspitivali su se ko živi u kući u kojoj su do skora on i deca živeli. Želeli su da saznaju da li je kuća stvarno u njihovom vlasništvu, a od sada i ovaj veliki prelepi stan. Supruga kolege Milana je pomenula Konstantinovu pokojnu suprugu, bilo joj je žao što ona nije mogla da doživi sve ovo. Pomenula je nešto što je sve njih zbunilo. Daka i Konstantin su se pitali iz kog razloga je kolegina žena povela tu vrstu razgovora. Gospođa je rekla:

– Konstantine, ne bi bilo loše da se ti ponovo oženiš, da deca dobiju majku.

Na te reči, Daka, Konstantinova sestra, se rasplakala i dodala:

– Zlatija, moja pokojna snaja, ona je svojom dobrotom zaslužila sve što Kosta i njena deca poseduju i u čemu danas uživaju. Izvinite, rano je da razgovaramo o njegovoj ponovnoj ženidbi. Deca su mala, trebalo bi o njima da vodi računa. Za sve ostalo, i o toj, za sada, nepotrebnoj ženidbi odlučiće moj brat. Na kraju, ja kao njegova sestra nikada nisam o tome sa njim pričala, molim vas nemojte o tome pred decom.

Gošća se zbunila Dakinom izjavom, izvinila se i prokomentarisala da ona nije želela da remeti sklad Konstantinove porodice. Ovo je pomenula misleći da bi deci bilo bolje da imaju majku. Onda je prkoseći Daki dodala sa dozom ironije:

– Konstantin je mlad čovek, a vi kao njegova sestra, sa takvim ponašanjem pokazujete dozu sebičnosti. Deca će brzo da odrastu, draga gospođo, a on mora na sebe da misli.

Daki je posle ovog razgovora bilo teško, učinilo se da je ova gospođa došla sa nekom namerom.  Njihov iznenadni dolazak i ovakav tok razgovora ukazivali su na sumnju, kako je Daka rekla više za sebe, ali dovoljno glasno, da su se gosti čudno pogledali. Rekla je još nešto, ali je izgovorila tako što je ustala sa stolice i glasno da svi čuju:

– Ovaj predlog je kao namera za ubistvo sa predumišljajem.

Gosti su ostali bez teksta i otišli brzo. Konstantin je pokušao da razuveri sestru da se to njoj učinilo. Pitao je:

– Dako, zašto ovu posetu smatraš namernom i neiskrenom.

Ona je zavrtela glavom, prošaputala da ima loš predosećaj, i ubrzala pospremanje stola.

Pokušali su da zaborave neprijatno veče, ali se desilo još nešto. Iznenada je usledila druga poseta. Ćerka i zet, Konstantinovog kolege Milana svratili su jedno veče da ih posete. Izgovor za njihovu posetu je bilo traženje stana za kumove. Setili su se kuće koju je Konstantin pominjao, zato su došli da se raspitaju. Interesovalo ih je da li bračni par koji je ranije stanovao u kući stanuje i dalje u njoj, a o tome su pričali prilikom posete njihovih roditelja. Daka je primetila gurkanje ovih ljudi i njihovo nepristojno, a često namigivanje, razgledanje svih prostorija i predmeta u stanu. Nehotice su se odali, ali je i bez toga njoj bilo sumnjivo, oni su se za kuću i ranije raspitivali kod komšija. Setila se jednog komentara komšinice Divne, radilo se o deci i ostalim pojedinostima vezanim za porodicu njenog brata. Daki je njihova tajanstvenost strašno smetala, ali je prećutala. Ipak je, kao u šali, nešto nateralo da kaže ljubazno:

– Dragi moji, vaši roditelji su mogli da pitaju Kostu kad su dolazili, a mogli ste i vi telefonom da se informišete, bilo bi brže. Niste morali da se maltretirate da dolazite kod nas.

Kostantin je prebledo i pogledao svoju sestru, onda se nasmešio gostima. Njegove reči su bile:

– Nemoj tako da govoriš, Dako. Zorane, lepo je što ste svratili. Kuća o kojoj sam vam pričao, prazna je nekoliko meseci. Kolege naše kume Leontine su dobili stan, pre nekoliko meseci su se odselili. Dolazili su drugi ljudi i raspitivali se za kuću. Nama se ne žuri, želimo da renoviramo kuću. Za dva meseca će radnici da završe radove, dogovorili smo se sa kolegom našeg kuma Huaresa. Obećao je da će pronaći ljude koji će dobro i u roku renovirati našu kuću. Ne možemo unapred ništa da obećamo. Zorane, vi podsetite tasta da me pita. Hoću, učiniću sve kad se radi o vašim kumovima. Upoznao sam se sa njima na rođendanu vašeg sina, dobri su ljudi, žalosno je ne pomoći. Izvinite, a gde sada stanuju. Zoran se obradovao pitanju, odmah je počeo da priča.

– Konstantine, vi poznajete moju sestru Milu. Prenoćili ste u njenom stanu, znate, one noći posle rođendana našeg sina Stefana. Njen pokojni muž, a moj zet, ima veliku vikendicu. To je u stvari lepa montažna kuća. Mila je privremeno smestila kumove u toj kući koju deli sa zaovom, sestrom pokojnog muža. Zoran je osetio udarac laktom u leđa i unezvereni pogled svoje supruge. Daka je prokomentarisala:

– A, tako.

Nekoliko trenutka su svi ćutali, Daka je, iako u šoku, prekinula neprijatnu situaciju ponudivši goste pićem. Zoranova supruga je iskoristila taj trenutak i prešla na drugi razgovor.

– Jel’ te, Konstantine, rekoste da su vam gospođa Leontina i njen suprug Huares venčani kumovi. Pa da, lupila se ona po kosi, ovo je njihov stan. Zaboravila sam na trenutak tu sitnicu, znate, mene to ne interesuje. Mama je pričala da je doktorka Leotina bila njen lekar. Uvek je o njoj govorila sa poštovanjem. Da li se čujete sa njima, Konstantine? On se prenuo iz razmišljanja, samo je rekao:

– Da, danas su zvali. Čujemo se redovno telefonom, naročito deca.

Na njegov razgovor se nadovezala Daka.

– Da, draga gospođo, doktorica Leontina o kojoj pričate je naša kuma, najbolji i jedini prijatelj naše porodice. Kao što je rekao moj brat, redovno se čujemo telefonom. Kum Huares će doći pre kraja školske godine, završava svoje privatne posle, a onda vodi decu i mene kod njih u goste u Španiji. Oni nemaju svoju decu, našu decu su krstili i obožavaju ih. Kuma Leontina je mnogo volela moju pokojnu snaju Zlatiju. Zato je deci i Kostantinu poklonila stan – rekla je Daka a oči su joj blistale od sreće.

Zoran i njegova supruga su se pogledali, blago se nasmejali i nakašljali. Njegova supruga je zajedljivo upitala:

– Kad ste rekli da idete u Španiju?

Na te reči se njen suprug glasno nakašljao, nasmejao do suza i predložio odlazak kući. Izvinili su se  Konstantinu i deci, Daku nisu ni pogledali.

Daki se nisu dopali ovi ljudi, naročito Zoran. Nešto se krilo iza njegovih lisičijih očiju. Njegove tanke, stisnute usne su bile kao crta koja se otvarala. Rukovanje sa njim prilikom dolaska bilo je kruto i pokazivalo neprijateljstvo i odbojnost. Prema Daki je od samog početka pokazivao netrpeljivost.

Ovo neprijatno veče se brzo zaboravilo, deca su išla u školu i učila, hteli su da ostvare odličan uspeh i obraduju kumu Leontinu. Iz njenih priča su saznali da je Leontina kao mala bila odličan đak, a kasnije i student. Gospodin Huares je došao desetak dana ranije od planirane posete. Kod njih u stanu je ostao dva-tri dana, a onda se premestio u svoj atelje, kancelariju, gde je na spratu imao mali apartman. Njihova kućna pomoćnica je sredila prostorije u kancelariji i on je prešao, nije hteo da smeta kako je rekao u šali. Leontina je poslala mnogo poklona za sve njih. Daku je zamolila da ne nose puno garderobe kad krenu na put, samo najosnovnije, ostalo će kupiti u Španiji. Huares se obradovao kad je Daka rekla da njihova bivša kućna pomoćnica dolazi povremeno u stan i pomaže oko generalnog sređivanja. Lično je zamolio Bojanu da se nađe Konstantinu kad deca i Daka odu sa njim u Španiju. Huares je platio za njen rad u stanu, želeo je da o tome nikome ne govori. Bojani je doneo torbu sa poklonima, Leontina je spakovala za nju garderobu i divne stvarčice. Huares je preko svojih poslovnih prijatelja pomogao Konstantinu da što pre završi radove na adaptaciji kuće.

Huares, deca i njihova teta Daka su krenuli na put. Odvezli su se kolima do aerodroma, on je u garaži aerodroma ostavio auto, a onda su avionom odleteli u Španiju. Leontina ih je čekala na aerodromu u Madridu. Susret dece i njihove kume je bio dirljiv. Obradovala se devojčicama i Daki, ali susret sa malim Vladimirom je bio potresan. Njihov zagrljaj je bio dug i primećen od sveta koji se nalazio u zgradi aerodroma. Dečak se nije odvajao od nje. Huares je bio vezan poslom, često je imao sastanke u druge gradove. Leontina je provodila vreme sa gostima. Odvela ih je u svoj mali hotel u Malagi koji se nalazio na obali mora. Veći deo odmora su tamo proveli. Bili su desetak dana u njihovoj kući u Valensiji. Tamo je pokojni otac gospodina Huaresov imao imanje, i bio je rođen u tom gradu. Posetili su Huaresovu sestru koja živi u Barseloni. Huares ih je često obilazio. Leontina i on su bili stalno zajedno, sada su zbog gostiju bili odvojeni ali su se po više puta dnevno čuli telefonom. Raspust je prošao brzo. Poneli su divne uspomene sa letovanja po Španiji. Kuma Leontina je kupila deci i Daki mnogo garderobe. Konstantinu je poslala nekoliko divnih odela, kožnu jaknu, džempere, košulje i cipele. Kumovi, Leontina i Huares, su ih odvezli do aerodroma. Vladimira i Leontinu su jedva razdvojili, njihova tužna lica su toliko dirnula Daku i Huaresa da su se jednog trenutka svi rasplakali. Kuma je obećala da će ih češće posećivati.

Kad je avion sleteo na aerodrom u gradu gde su živeli, deca su pogledima tražila oca. Iznenada je prišla jedna gospođa sa dečakom sličnih godina kao Vladimir. Ona se nasmešila svima, a Daki je pružila ruku i rekla: – Mila. Zatim je predstavila svog sina, bio je malo viši od Vladimira i zvao se Dobrivoje. Objasnila je kratko Daki da je njen brat Konstantin poslom otišao u drugi grad, nju je zamolio da ih dočeka. Nije se mnogo trudila oko njih, odvela ih je do parkiranog automobila, deci je pokazala kako da u prtljažnik spakuju torbe i kofere. Prokomentarisala je kroz zube:

– Bože, preneli ste celu Španiju u koferima. Stvari su vredne, zar ne, nisu sa nekog buvljaka iz Španije.

Deca su se pogledala, ušla su u automobil svog oca. Daka je pobledela, pokušala je na silu da se osmehuje da deca ne primete njeno neraspoloženje. Mlađa bliznakinja, Dragana, je primetila grč na Dakinom licu i nervozno uvijanje prstiju na ruci. Dakina stisnuta vilica i drhtanje usana i oka bio je za nju loš znak. Prišla je svojoj tetici i tiho rekla:

– Dakice, uzećemo taksi.

Na te reči se Daka ugrizla za usnu i tiho rekla:

– U redu je, Draganice, dušo.

Pozvala je decu i smestila ih na zadnjem sedištu automobila. Na putu do kuće svi su ćutali. Mila je dovezla auto ispred zgrade, pomogla je da prenesu stvari do lifta.

Nasmešila se svima, Daki je ljubazno, ali sa visine rekla da ne može da svrati, iako Daka nju nije pozvala. Objasnila je kroz veštački osmeh da mora da se javi kumi koja se u međuvremenu uselila u kuću koju je Konstantin renovirao. Rekla je da će ključeve i automobil lično predati Konstantinu. Sela je u auto u kome je čekao njen sin Dobrivoje, zajedno su se odvezli do kuće na drugom uglu Zelengorske ulice.

Decu i Daku u stanu je dočekala kućna pomoćnica Bojana. Obradovala se njihovom povratku,  pažljivo je slušala decu koja su bila puna priče. Daka je Bojani predala poklon. Prelepi komplet od štofa, svilena bluza i kožna tašna napunjena sitnim stvarčicama. Daka nije htela da pokaže svoje neraspoloženje. Posle ručka, deca su otišla u svoje sobe, a Bojana i Daka su sele da popiju kafu. Bojana je uz razgovor pomenula nepoznate ljude, doselili su se i stanuju u njihovoj staroj, sada renoviranoj kući. Bojana je pomenula da su jednom prilikom dolazili na večeru, ona je pripremila kolače, a Konstantin je kupio roštilj. Bio je njegov kolega sa ćerkom i zetom, mislim da se zove Milan. Rekla je, da su zet Zoran i njegova žena dolazili više puta na večeri. Dva puta je sa njima dolazila i neka gospođa Mila. Prilikom drugog dolaska dovela je svog sina, Dobrivoja, dečak je bio jako nevaspitan. Preturao je po dečijim stvarima, šutirao nameštaj po sobama, na upozorenje koje je ona uputila dečaku, dobila je od njegove majke strašnu grdnju. Gospođa joj je odbrusila u lice:

– Moj sin, Dobrivoje, je divno i vaspitano dete, ako pogleda, neće pojesti dečije stvari.

Mila je posle toga povukla Bojanu na stranu, i da niko ne čuje kroz zube prosiktala:

– Neko će ovde poljubiti vrata. Bilo bi vam bolje da držite jezik za zubima.

Daka se stresla od tih reči, ali je i dalje ostala pribrana.

Kad je Konstantin stigao kući bilo je radosti i grljenja. Deca nisu mogla da ispričaju šta su videli, i gde ih je kuma vodila. Jednog trenutka su svi u glas govorili. Pokazivali su poklone i slike sa odmora. Daka je donela poklone koje je Leontina poslala Konstantinu. Njemu se sve dopalo, posebno je bila lepa kožna jakna. Od izgleda odela i drugih poklona on je zanemeo. Rekao je Daki i deci:

– Ovo su prvoklasni pokloni, moramo se zahvaliti kumovima. Zaboravio sam da pitam, da li ste odmah poznali Zorana? Zamolio sam da vas dočeka na aerodromu. Put na koji sam hitno otišao direktor je predložio iznenada, nisam mogao da odbijem.

Dragana, njegova ćerka je rekla:

– Tata, taj čika Zoran je nosio suknju. Nama se  predstavio kao Mila. A onaj mali, Dobrivoje – nastavila je Dragana – on je nevaspitan, mrštio se na nas celim putem, kad smo izlazili iz auta on nam se isplazio i rekao, pu. Tata on je sve nas pljunuo u lice.

Konstantin je pobledeo. Zamolio je decu da odu u svoje sobe, pod izgovorom da je kasno i da su  umorni od puta, sa razgovorom će nastaviti sutra. Pokušao je da izbegne i razgovor sa svojom sestrom. Daka se nakašljala i započela razgovor:

– Je li, Kole, ne pričaš ništa. Dobili smo nove stanare u kući. Da li to znači da si završio radove oko renoviranja?

– Ne, Dako, oni nisu pravi stanari, to su Zoranovi kumovi i privremeno su u našoj kući. To si  verovatno od Bojane čula – namrštio se Konstantin i produžio. Da li ti je još nešto rekla? – upitao je.

– Nisi u pravu brate, Mila mi se pohvalila kad nas je dovezla kolima do stana. Pomogla je deci oko prtljaga i otišla da poseti kumove – tako je rekla. Pohvalila se da su to njihovi porodični kumovi. Rekla je i ovo, ali kroz smeh:

– Ne smem da ostavim auto i ključeve vama. Konstantin me zamolio da ih njemu lično predam, sačekaću ga kad stigne. Verovatno će posle puta da svrati u moj stan, kao što obično radi.

Daka je pogledala u brata koji je tog trenutka pio vodu i zagrcnuo se. Kad je došao do daha, odmahnuo je rukom i rekao:

– Šalila se Mila, verovatno je Zoran bio sprečen da dođe, zato je zamolio nju za uslugu. Ona je slobodna žena, ne radi i ima vremena na pretek – rekao je Kostantin i pokušao da se nasmeje.

Daka se ohrabrila i upitala brata:

– Bato, od čega živi ta gospođa kad nigde ne radi? Ona na sebi ima veoma lepu i skupu garderobu. Baš je luksuzna, od cipela preko frizure do noktiju.

– Ne znam tačno koliki su njeni prihodi – rekao je. Mila je udovica, Dako. Ima porodičnu penziju svog muža, a pomažu joj snaja i brat. Ona je sa sinom u istoj zgradi u kojoj živi moj kolega sa ćerkom i zetom. U stanu su jedni pored drugih. Izuzetno je dobra i poštena žena, prvoklasna domaćica. Mnogo se sekira za pokojnog muža, često posećuje njegov grob – rekao je Kosta.

– Lepo, bato, izgleda to je ista gospođa kod koje si prenoćio, mislim, one noći posle rođendana unuka tvog kolege, ipak, njeno ponašanje mi se nije dopalo – rekla je Daka i nasmejala se Kosti.

Konstantin je počeo da trepće, izvinio se Daki, pozvao se na glavobolju i otišao u svoju sobu.

Vreme je prolazilo, Leontina je više puta posećivala decu. Svaki ponovni susret sa Vladimirom bio je dirljiv, a rastanak im je sve teže padao. Primirilo se sve oko Konstantina, njegovih kolega i gospođe Mile. Kostantin nije pominjao ime te gospođe, ali je često bio odsutan od kuće, naročito noću. Ljudi za koje je rekao da će privremeno stanovati u njuhovoj kući na uglu Zelenogorske ulice, tamo su i dalje stanovali. Daka je jednog jutra dok se vraćala iz prodavnice dobila pohvalu komšinice koja je ljubazno, i sa podosmehom komentarisala ono što je Konstantin učinio, kasnije je to ispričala Bojani. Znaš šta komšije pričaju, Bojana:

– Gospođa Dako, vaš brat je izuzetno dobar i human čovek. Porodici koja živi u vašoj kući on ne naplaćuje kiriju. Nije lepo što su posekli stabla sa starim sortama voća i razvalili ogradu i kapiju. Kuća sada ružno izgleda, ali, njima ništa ne treba, izgleda da su dobro situirani. Često im kolima dolaze gosti, čuje se veseo smeh i glasna muzika iz njihovog dvorišta.

Daka se iznenadila i naježila od komšijskih priča, nije želela da o tome razgovara sa bratom, a ni sa komšinicom, vešto je izbegla njena provokativna pitanja. Volela je svog brata i praštala njegove greške. Na te reći Bojana je slegnula ramenima i nastavila sa poslom.

Dragana, mlađa Konstantinova ćerka je jednom prilikom videla u parkiranom automobilu svog oca sa Milom, bili su zagrljeni. Prilikom prvog susreta mislila je da je slučajno. Susreti njenog oca i te drske gospođe su učestali, a devojčica je bila svedok svega. Dragana je ćutala, nije htela da stvara paniku u kući, naročito je to krila od teta Dake.

Leontina je bila dečija dobra vila. Zajedno sa Huaresom ih je vodila na zimovanja i letovanja, ovde i u Španiji. Vesna, starija bliznakinja, tako su ih zvali, starija i mlađa sestra. Ona je bila vesele prirode, imala je smisla za crtanje i volela da slika. Njen talenat je primetio kum Huares, dozvolio je da dolazi u njegov atelje i kad on nije bio u gradu. Stariji kolega i njegov prijatelj, koristio je atelje i završavao zajedničke poslove kad je Huares bio odsutan. Na molbu kuma, kolega je sredio Vesni jedan kutak u ateljeu. Ubacili su novi sto za crtanje, a u uglu pored prozora stavili su štafelaj i kolica na kojima će stajati boje za slikanje. Vesna je bila srećna, u ateljeu je provodila svoje slobodno vreme. Leontina je platna za slikanje donela iz Španije. Šalila se sa njom, pričala je Vesna ocu. Tata, kuma je rekla:

– Prvo naslikano platno je moje. Kad postaneš poznata slikarka, tvoja slika će imati veliku vrednost.

Na te reči i Konstantin se nasmejao, poljubio je svoju devojčicu i rekao:

– Odlična ideja, Vesna, ja ću biti zadovoljan drugom slikom. Da li obećavaš da će druga slika biti moja, rekao je Konstantin i dobio potvrdan odgovor.

Mlađa sestra bliznakinja, Dragana, ponašala se neobično. Daka je prva primetila ponašanje svoje bratanice. U početku je to pravdala godinama puberteta, kasnije je ćutala.

Jedan događaj je zabrinuo Daku, a decu uplašio. Dogodilo se iznenada, bez ikakve predhodne najave. Konstantin je jedne večeri stao ispred svojih ukućana i objavio da će se oženiti Milom. Ona će od idućeg meseca živeti u stanu gde oni sada žive. Sa njom će doći njen sin Dobrivoje.

Vest je sve njih strašno potresla, ostali su nemi, samo su se pogledali i ućutali. Tu nezgodnu situaciju je prekinula Dragana, rekla je:

– Ali tata, kako je to moguće?

Vesna je povukla sestru za ruku i zamolila da ćuti. Vladimir je ustao i pitao oca:

– Gde će taj dečak da spava? Nemamo više soba, tatice.

Konstantin je kratko rekao:

– Sa tobom, Vladimire. Stavićemo još jedan krevet u tvoju sobu. Daka će preći u dnevni boravak, spavaće na fotelju za spavanje. Mila će spavati sa mnom u sobi, a ostali kao ranije.

Ustao je, uzeo jaknu i otišao bez objašnjenja. Na žalost, tako se nije dogodilo. Mila i njen sin su se uselili mnogo pre.

Od dana kad je Konstantin najavio njihov dolazak, posete gospođa Mile su učestale, dok jednog jutra nije ostala zauvek. U njihov dom je ušao nemir. Jednom prilikom dok su zajedno pili kafu, Daka je upitala Milu:

– Do kada će vaši kumovi živeti u kući na uglu Zelengorske ulice. Ako se uskoro isele, ja mogu da pređem i živim u našu kuću.

Mila se kiselo nasmejala i naljutila na njen komentar o iseljenju njenih kumova, samo je prosiktala:

– Ha, ha, u našu kuću, tvoja kuća, nečuveno. Kako se usuđuješ da izgovoriš neistinu? Našta bi ličilo da izbacimo te divne ljude iz kuće. Kako ti tako nešto može pasti na pamet? Zar na ulici da stanuju? Konstantine, da li ti čuješ ovu glupost? Tvoja sestra seje pakost po stanu.

Kad se Daka spremala da objasni ono što je rekla, Mila je ljutito dodala upirući prstom u njeno lice:

– Ti, Dako, ti imaš veliku porodičnu kuću u unutrašnjosti, zašto se ne vratiš da tamo živiš. Možeš polovinu kuće da daš pod kiriju, a u drugu polovinu da stanuješ. Novac od kirije, mislim od dela kuće koji izdaješ, možeš da šalješ Konstantinu. To je ionako njegov deo kuće.

Daka je prebledela od nerviranja. Konstantin je slušao njihov razgovor i rekao Mili:

– Nećemo o tome sada, smiri se dušo.

Dogodilo se kako je Mila isplanirala, posle nekoliko dana Daka se spakovala i Konstantin je ispratio do stanice. Nije sačekao da voz krene, samo je prokomentarisao:

– Oprosti sestro, ovo je najbolje rešenje za sve nas – okrenuo se i otišao ne pogledavši je od stida.

Mila je iskoristila priliku posle Dakinog odlaska iz stana da napravi novi raspored. Premestila je bliznakinje u jednu sobu, i to u onu gde su spavali Daka i Vladimir, koja je bila manja od ostalih. Svog sina Dobrivoja je smestila u jednu od soba gde su devojčice spavale. U drugu sobu je smestila Vladimira. Dečak je pokušao da objasni da je njegovim sestrama potrebnija veća soba. Mila je Vladimira pogledala ljutito, zapretila prstom i rekla:

– Vladimire, svaki komentar je suvišan, da li hoćeš da se pridružiš teta Daki.

Mila je stalno ponavljala Konstantinu da Leontinine stvari koje su bile zaključane u jednu od soba, treba što pre da prebaci u njihov atelje. Ona ionako više ne dolazi u svoj bivši stan, koji sada pripada ovoj  porodici. Konstantin je bio tužan, prokomentarisao je Miline reči i pokajao se zbog toga.

 – Mila, ovaj stan je poklon meni i mojoj porodici. Našta bi ličilo da joj oduzmemo sobu i izbacimo stvari. Nemoj da se ljutiš, kako bi se ti osećala da se o nama radi. Za mene je to nepristojno i ja to ne mogu da učinim. Leontina i Huares to od nas nisu zaslužili.

Mila je na sav glas zaplakala i histerisala, deca uplašena njenim ponašanjem povukla su se u svoje sobe, čak su ostala bez večere. Gospođa se sutradan malo umirila. Složila se sa Konstantinovom odlukom.

– Leontina je jednog dana došla nenajavljena u svoj bivši stan. Čim je stigla iz Španije, pravo sa aerodroma je taksijem došla do zgrade. Ušla je u bivši stan od koga je imala ključeve. U hodniku je dočekala neljubazna gospođa i dečak koji je šutnuo u cevanicu. Konstantin nije mogao da nađe reči izvinjenja i opravda nepristojno ponašanje svog pastorka Dobrivoja. Deca su ćutala i gledala ispred sebe. Leontina je objasnila Konstantinu da je došla da uzme nešto od svojih stvari, a sutra će poslati ljude po ostatak stvari. Želela je da im oslobodi sobu. Rekla je i to:

– Došla sam da povedem decu sa sobom na zimski raspust, idemo na skijanje.

Mila se nije pozdravila sa gošćom. Pozvala je Konstantina u drugu sobu na razgovor. Jedva je pristala da pusti decu sa Leontinom. Zahtevala je da i njen sin pođe sa njima. Predomislila se kad joj je Konstantin objasnio da ne treba ljutiti kumu, konačno će dobiti slobodnu sobu. Po povratku svoje majke iz sobe, Dobrivoje je saznavši za odlazak na zimovanje počeo da vrišti i da se valja po podu. Plakao je što neće ići sa decom. Mila je jedva smirila svog razmaženog sina. Leontina se potresla suočena strašnom istinom koja je snašla decu njene pokojne Zlatije. Htela je odmah da povede decu sa sobom u hotel, da ih što pre izvuče iz ovog pakla. Njoj je Daka telefonom objasnila neke pojedinosti, što Leontina nije ozbiljno shvatila. Znala je za Dakin revolt prema Mili, a bila je emotivno vezana za decu, tako da nije u sve poverovala. Sad je konačno shvatila da je Milin i Dobrivojev teror nad decom bio neljudski. Sutra dan je Konstantin odveo svoju decu do Huaresovog ateljea. Milin sin je ostao u sobi plačući na glas, izgovarao je ružne reči, koje su deci bile strane.

Leontina je pokušala svojim kumčićima da objasni neugodnu situaciju. Prigodnom pričom je htela  da opravda njihovog oca, ali je kod dece naišla na strašan zid ćutanja koji je i nju uplašio. Kad se posle završenog zimovanja vratila u stan sa decom, primetila je Milin stomak, njihova maćeha je bila u drugom stanju. Sad je Leontina razumela Konstantinovo ćutanje, nije htela da ga osuđuje i napada ni zbog čega. Popodne je dovela ljude koji su ispraznili sobu. Mila se oduševila zbog toga, ponudila je Leontinu kafom i upitala ljubazno:

– Kumo, hoćete vi biti i naša kuma? Hoćete da venčate mene i Konstantina, i krstite naše zajedničko dete?

Leontina je ljudima koji su prenosili stvari rekla da oni idu kamionom do ateljea, ona će ubrzo stići. Zatim se lagano okrenula Mili, nasmešila se i rekla:

– Draga Mila, ja sam kuma pokojne Zlatije i Konstantina, vaša ne mogu biti. Pričala mi je Bojana, moja bivša kućna pomoćnica, vi imate porodične kumove koji žive u kući koju su moji kumovi i njihova deca dobili na poklon od baka Julijane. Tu kuću je ona njima ostavila u nasledstvo. Ustvari, kuću je ostavila Zlatijinoj deci. Evo, draga Mila, ispraznila sam vam sobu. Trebaće vam za vaše zajedničko dete koje očekujete. Želim vam puno sreće! Vodite računa o sebi, nerviranje u vašem stanju nije potrebno, zbogom.

Mila se namrštila, nije progovorila ni jednu reč, samo je za njom zalupila vrata.

Leontina je pozvala Konstantina telefonom i zamolila da dođe do ateljea. Dala je Konstantinu ključ od svog bivšeg stana. Po njegovom ponašanju je zaključila da je o svemu bio obavešten, ali se ćutanjem branio. Pre nego je on krenuo iz ateljea, Leontina je rekla:

– Konstantine, Vesni ne smete zabraniti da dolazi u atelje i ovde crta i slika. Moram da te opomenem, dogovorila sam se sa Huaresom. Naše zajedničko mišljenje je da nam decu ne smeš braniti. Vodićemo ih gde deca budu želela. To su i moja deca, seti se Zlatijinih reči, ona ih je meni ostavila. Molim te Konstantine, vodi računa o njima, pozdravi Daku ako se čuješ sa njom. Želim ti puno sreće, trebaće ti! Zbogom Konstantine.

Mila se porodila. Ona i Konstantin su dobili devojčicu. Dete su krstili istog dana kada su se venčali. Devojčici su dali ime Miline majke, Dunja. Mila je posle porođaja postala sasvim druga osoba. Postala je zla maćeha. Njenim hirovima su morali svi da se povinuju. Dobrivoje je nastavio sa svojim bezobraznim i drskim ponašanjem. Mila je devojčice uposlila u kuhinju, morale su pod njenim nadzorom da spremaju hranu za sve ukućane. Vladimir je bio, kako ga je Dobrivoje zvao:

– Spoljni momak, ili devojka za sve.

Vladimir je završavao je sve poslove oko kupovine namirnica u prodavnici, a često je odlazio na pijac. Dobriovoje je stalno izvoljevao, zahtevao je da ga služe zato što je on gospodin, i svima je gazda. Njih je nazivao poslugom. Vladimira je posebno maltretirao, slao ga po nekoliko puta dnevno u prodavnicu. Pravdao se da je zaboravio odmah da naredi, setio se šta mu nedostaje kad je Vladimira video u povratku. Konstantin je bio manji od mahovog zrna, sklanjao se od dece. Svoju decu nije smeo da pomazi, da razdovara sa njima kao otac. Milin oštar pogled je pratio svaki njegov pokret, a Dobrivoje je koristio trenutak kad su svi bili prisutni da namerno zagrli Konstantina i sedne u njegovo krilo. Vladimir je to tužno posmatrao. U trenucima tuge je odlazio do krevetića male Dunje, ona je bila nasmejana i vesela devojčica, radovala se Vladimirovoj priči i mahala ručicama. Jedino lepo u životima Konstantinove dece bio je susret sa kumom Leontinom, njihova zajednička zimovanja i letovanja.

Posle povratka sa letnjeg raspusta u Španiji, Konstantinova deca su zatekla ispreturane ormare u svojim sobama. Neki delovi njihove garderobe su bili iscepani i pobacani po sobi. Vrhunac svega su bili albumi sa slikama njihove kume Leontine, i pokojne majke Zlatije. Sve je bilo iscepano i izmazano flomasterom. Dobrivoje je likovao, i smejao se do suza. Mila je stala u odbranu svog sina, govorila je:

– Doca se šalio, slike su ionako bile stare i glupe.

Kad su deca plakala, Mila je počela da viče na njih i naredila da ne želi da čuje plač, pokazala je prstom da odmah srede sobe. Govorila je glasno i lupala rukom o sto:

– Ne želim da slušam vaše glasove, sredite kako je bilo. Kostantin o ovome ne sme ništa da sazna, dovoljni su njegovi problemi na poslu, upamtite, u protivnom ću vas najstrožije kazniti. Umesto srdačne dobrodošlice, svo troje je išamarala po obrazima i poslala u sobu bez ručka.

Dragana je o ovome obavestila kumu Leontinu i svoju tetku. Daka je plakala, nije mogla da im pomogne, a nije želela da dodatno nervira svog brata. Ona je mnogo patila za decom i svojim bratom. Leontina je pokušala da smiri decu. Obećala je da će im nadoknaditi sve što je Dobrivoje uništio. Znala je dobro da će takav način života ostaviti dubok trag u dečijim srcima i njihovoj svesti.

Prošlo je  nekoliko godina, Mila je devojčice i dalje maltretirala. Morale su da čuvaju svoju mlađu polusestru, da je kupaju, presvlače i vode u šetnju. Ona se žalila glavoboljom, samo je ležala i odmarala. Dragana je ove nesuglasice teže podnosila od Vesne. Počela je da kasni iz škole i da se čudno ponaša.   Vesna je svoje slobodno vreme provodila u ateljeu kuma Huaresa. Mila nije znala gde ona odlazi. Jednom prilikom Dobrivoje je video Vesnu. Uleteo je u atelje i hteo da skine platno sa štafelaja i pocepa. Tog trenutka na vratima se pojavio stariji gospodin, prijatelj kuma Huaresa. Zgrabio je dečaka za ruku i izgrdio ga, zapretio policijom i zabranio njegov dolazak u atelje. Dobrivoje je o tome obavestio majku. Mila je pokušala da zabrani Vesni da odlazi u atelje, ali posle telefonskog poziva i razgovora sa Huaresom svoje mišljenje je promenila.

Vesna je razmišljala šta da učini, plašila se da se njenoj sestri Dragani nešto loše ne dogodi. Obavestila je oca da Dragana ima mladića koji je puno stariji od nje, na njegovom motoru svakog dana negde odlaze. Rekla je da je Dragana popustila sa učenjem, dobila je loše ocene u školi i ne dolazi redovno na časove.

Konstantin se zamislio, ali je posavetovao Vesnu da ne brine: – Dušo, tebi se to učinilo, nemoj da preteruješ, suviše brineš za sestru. Zna Dragana šta radi, ja nisam primetio ništa loše u njenom ponašanju. Izvini, ovih dana imam puno problema u banci, podseti me,  razgovaraćemo sledećom prilikom.

Vesna je o tome obavestila teta Daku i kumu Leontinu. Daka je Vesni dala sličan savet kakav je dobila od oca. Kuma je želela da pomogne, bila je sprečena da dođe. Za sve njihove brige oko Dragane već je bilo kasno. Vesna je to slutila, sama nije mogla da se izbori sa njom. Dragana je tvrdoglavo negirala njene optužbe.

Dragana je ostala u drugom stanju. Kolega kume Leontine kod koga je Huares odveo Draganu na pregled, rekao je da je kasno za ginekološki zahvat, trudnoća je poodmakla. Može se desiti da devojka posle toga više ne može imati decu. Kum Huares je razgovarao sa Konstantinom. On je samo slegnuo ramenima, videlo se da ne sme da komentariše. Kum je bio besan zbog svega što se dogodilo, nije mogao da razume njegovo hladnokrvno ponašanje.

Saznavši šta se dogodilo Mila je odmah pozvala Daku da dođe kod njih. Prekinuli su Draganino školovanje. Bez objašnjenja je spakovala devojčicu i poslala sa Dakom, njenoj kući u unutrašnjosti. Konstantinu je rekla:

– Nećeš valjda dozvoliti da nas bruka ova mala glupača. Odmah ih odvezi kolima na stanicu, da je više ne vidim u mom stanu. Mila je nakon toga zapretila Vesni:

– Ne nadaj se boljoj sudbini ako budeš isto uradila. I pazi kako se ponašaš, vi ste u ludim godinama, može se dogoditi da prođeš kao tvoja bezobrazna sestra. Poslaću vas u rodni grad vašeg oca, više nećete prigviriti u mom stanu, jesi li razumela. Guske jedne nezahvalne, ko vas je tako vaspitao.

Vesna i Vladimir su bili tužni zbog sestrinog odlaska, do sada se nisu odvajali. Mila je danima posmatrala kako se oni ponašaju, zapretila je kaznom ako u njihovim očima vidi suze.

Vesna je završila srednju i višu ekonomsku školu. Konstantin je zaposlio u svoju banku. U banci se upoznala sa jednim divnim mladićem, to je bio sin direktora druge, privatne banke. Njegov otac je bio Huaresov prijatelj. Vesna se na insistiranje kuma prebacila da radi u banku Filipovog oca. Tako se zvao mladić koji je bio zaljubljen u nju. Ubrzo su se Vesna i Filip verili, nisu pravili veliku svadbu iako je Filipov otac insistirao. Želeo je da venčanje njegovog mlađeg sina bude raskošno. Leontina i Huares su bili gosti na venčanju. Mila je likovala, bila je srećna što se rešila i druge Konstantinove ćerke. Skrivala je prava osećanja. Na venčanju svoje pastorke se rasplakala, dok je njen sin Dobrivoje glumio brata koji udaje sestru. Na Vladimira su potpuno zaboravili. On je bio tužan, sa Vesnom se sporazumevao pogledima, mimikom i nežnim osmesima koji drugi nisu razumeli. Leontina je posmatrala Milino ponašanje, bila je sretna zbog Vesne, a ujedno tužna sećajući se milog Zlatijinog lika. Vesninu majku Zlatiju Leontina je mnogo volela i nije zaboravila. Nije htela da se primeti tuga, dovela je Vladimira za sto gde su ona i Huares sedeli. Upoznala ga sa ljudima za stolom. Ispričala je Vladimiru da odavno poznaje roditelje njegovog zeta. Filipov otac je divan porodični čovek, njegova žena je profesor na fakultetu. Stariji Filipov brat je oženjen, on je lekar a njegova žena profesor. Leontina je bila sretna što se Vesna lepo udala. Prema Vesni se ponašala kao majka, što su mnogi primetili. Filipovi roditelji su voleli Vesnu, nisu mogli da shvate da u današnjem svetu postoji tako divna i poštena devojka.

Mila nije mogla da podnese da se njeno ime, kao majke, ne pominje, izvinila se prijateljima zbog svoje devojčice i zajedno sa sinom pošla kući. Konstantin je morao da krene sa njima. Izvinio se zetovim roditeljima, kumovima i prijateljima, pozdravio se sa Leontinom i Huaresom, i zahvalio na svemu. Vesnu je poljubio u obraz a zetu je rekao:

– Filipe, oprosti što odlazimo. Mila se ne oseća dobro, a moramo i zbog Dunjice. Čuvaj Vesnu, budite srećni, to vam od srca želim.

Leontina je pre povratka u Španiju otišla da poseti Draganu i Daku. One po Milinom naređenju nisu bile pozvane na Vesnino venčanje. Dragana se porodila, dobila je devojčicu koju je Leontina krstila. Devojčica je na krštenju dobila ime svoje bake – Zlatija. Leontina je bila sretna zbog Dragane, kupila je sve što je bilo potrebno za dete. Daki je dala štednu knjižicu za bebu i novac da imaju za svoje potrebe. Obećala je da ih neće zaboraviti. Rekla je na rastanku Daki – čuvaj našu Draganicu i malu Zlatiju. Veruj mi Dako, trudiću se da nepravdu ispravim, to ti obećavam.

Vreme je prolazilo, Leontina je sa Huaresom povremeno dolazila iz Španije. Sa Vladimirom se viđala u ateljeu, zajedno su odlazili kod Vesne da je posete. Vesna je dobila dve devojčice. Živela je srećno sa svojim suprugom koji je mnogo voleo.

Vladimir je završio srednju školu. Njegov otac je zbog čestih svađa, maltretiranja svog sina iz prvog braka bio izuzetno tužan. Nije želeo da se svađa sa Milom, posebno ne sa njenim nevaspitanim sinom Dobrivojem. On je na bezobrazan način uzimao Vladimirovu garderobu, koju je dobijao od svoje kume. Kad su svađe bile nesnosne, Mila je pokušavala da umiri Vladimira, naročito pred Konstantinom. Pravdala se rečima:

– Dobrivoje je tvoj brat, zašto mu ne dozvoljavaš da obuče tvoju garderobu. Moj sin je dobar, on bi tebi dozvolio da obučeš njegovo odelo.

Ili je jednostavno rekla: – Šalio se Dobrivoje, hteo je da vidi koliko ga voliš. Nije fer, ti si sebičan dečak.

Jedino je mala Dunja volela Vladimira, on je nju nosio na rukama, mazio je, pevao joj najlepše pesme i pričao bajke.

Jedan događaj je prevršio sve. Kuma Leontina je Vladimiru za osamnaesti rođendan kupila auto, dvosed. Vladimir je bio sretan zbog toga. Kad je dobio auto, prvo je pozvao Dobrivoja da se provozaju. Dobrivoje se oduševio kolima, ali je ljubomora učinila svoje. Kad su svi bili u hotelu na proslavi rođendana Vesnine mlađe ćerke, Dobrivoje je uzeo ključeve sa stola, to je učinio dok je Vladimir plesao sa devojkom. Pre toga je na brzinu popio nekoliko pića. Vozio je brzo, na uglu ulice je ugledao policajca. Kako nije imao vozačku dozvolu i lična dokumenta, dodao je gas i počeo još brže da vozi. Vožnja se završila srećno po Dobrivoja, nije imao telesnih povreda, ali je u tom udesu automobil bio potpuno uništen. Leontina je bila gost na slavlju, kad je policajac došao da ih obavesti o udesu, zamolila je Vladimira da ne reaguje bučno, da ništa ne pita i da ne krivi Dobrivoja. To bi bilo dodatni nerviranje za njegovog oca Konstantina. Zamolila je Milu da sutradan ona i Huares dođu u njihov stan.

Konstantin nije bio obavešten o poseti, obradovao se kad ih je ugledao i ljubazno zamolio da uđu. Mila je morala da pristane na sve uslove, njenog sina nisu teretili zbog uništenog automobila.

Leontina i Huares su došli u prisustvu advokata. Konstantin je prepoznao ista dokumenta i fasciklu koju je i on dobio od kumova na dan njihovog odlaska u Španiji. Leontina i Huares su ćutali, advokat je zamolio sve njih da sede i saslušaju testament koji je on hteo da pročita.

Mila je pokazla očima Konstantinu da prekine ovu komediju, kako je prošaputala. Kako on nije reagovao, ona je počela da se buni, upotrebila je malo grublje reči. Komstantin se nasmešio Mili, rukom je pokazao na stolicu. Dunja je spavala, tako da su se pored Mile i Konstantina u sobi nalazili Vladimir i Dobrivoje.

Na samom početku čitanja obaveštenja advokat je shvatio da Konstantin nikada nije dobro pogledao tertament koji je dobio od Huaresa. Rekao je prisutnima:

– Leontina i Huares su u svojoj izjavi napisali da svoj stan ostavljaju Konstantinovoj deci, a do njihovog punoletstva Konstantina imenovali za vlasnika stana i njihovog staraoca. Kako se Konstantinova starija bliznakinja, Vesna, udala i odrekla svog dela stana, a to je učinila naknadno u prisustvu advokata, potvrđujem, ona je potpisala ovaj dokument. Stan od sada ostaje u vlasništvu druge bliznakinje Dragane i njenog mlađeg brata Vladimira, koji je ove godine stekao punoletstvo. Konstantin može da živi u stanu do kraja svog života, naravno, ako je to njegova želja. Konstantinova sestra Daka i ćerka Dragana, sa svojom malom ćerkicom Zlatijom, će od sada stanovati u ovom stanu. Ponavljam, da li ste razumeli, stan je od danas u vlasništvu Konstantinove ćerke Dragane.

Na te reči Mila se zacenila od smeha, samo je rekla:

– To ne dolazi u obzir, nije istina. To se neće dogoditi, mi ne idemo iz našeg stana, reci Konstantine.

Advokat je pokušao da smiri Milu i nastavi sa čitanjem testamenta i punomoćja koje je Huares potpisao.

– Kako gospodin Konstantin poseduje u svom i vlasništvu svoje dece kuću na uglu Zelenogorske ulice, moli se da sa svojom ćerkom, sadašnjom suprugom i njenim sinom iz prvog braka za deset dana napusti stan, preseli se i živi tamo, ili gde budu želeli.

Mila se uhvatila za srce, njen sin Dobrivoje je doneo čašu vode i šećer, iako je i sam bio uznemiren. Advokat je zamolio za tišinu da pročita još jedan deo iz testamenta.

– Sin gospodina Konstantina je skoro postao punoletan, i kao takav može sam da raspolaže svojom imovinom i sam donosi odluke. On se odriče svog dela stana u korist sestre Dragane i njene ćerkice Zlatije. Sa svojim kumovima, Leontinom i Huaresom odlazi da živi u Španiju. Pristao je da od sada oni budu njegovi zakonski staraoci. Svi su ostali bez teksta. Vladimir je prekinuo tišinu, otišao je do oca, zagrlio ga i poljubio u obraz, a onda je rekao:

– Oče, ovo sam odavno želeo da učinim, hteo sam da te slobodno zagrlim i poljubim. Na žalost, to je do sada drugi činio, ja nisam smeo. Oprosti oče, tebe se ne odričem. Doneo sam ispravnu odluku, od danas su moji kumovi, moji roditelji. Dragi moj oče, ti već odavno imaš svoju novu porodicu, ja ću imati svoju, a moja Draganica, koja je nepravedno kažnjena, od danas će imati svoj dom. Naša pokojna majka, koju sem nas, njene dece, niko ne pominje u ovoj kući, zaslužila je svojom ljubalju da kumovi budu moji novi roditelji.

Mila je pozelenela od stida i pakosti. Konstantin se nasmešio sinu, pružio mu ruku i bez reči klimnuo glavom u znak odobravanja. Leontina, Huares i advokat su se pozdravili sa Konstantinom. Leontina je rekla Vladimiru:

– Sine pođi odmah sa nama, uzmi samo jaknu i pozdravi se sa ocem i Dunjom.

Mila nije dozvolila da Vladimir ode u sobu kod Dunjice, iako se iz sobe čuo njen glasić kojim je dozivala baš njega, svog polubrata Vladimira.

Dogodilo se kako su Leontina i Huares želeli. Vesna je bila sretna što se njena sestra vratila. Nagovorila je Draganu da nastavi školovanje i završi ono što je ranije počela. Filip je zaposlio Draganu u banku svog oca. Ona se nije udavala, njenu devojčicu Zlatiju čuvala je teta Daka. Prodali su porodičnu kuću u unutrašnjosti, Daka je polovinu novca dala svom bratu Konstantinu, koji je veći deo upotrebio da ponovo renovira kuću na uglu Zelenogorske ulice, koju su on i njegova deca dobili na poklon od baka Julijane. Pre toga se Mila izvinila svojim kumovoma, zamolila ih da se isele iz kuće koja je posle njihovog stanovanja bila u veoma lošem stanju.

Milin sin Dobrivoje je prešao da živi u stanu koji je nasledio od svog pokojnog oca, a koji se nalazio u zgradi gde je stanovao njegov ujak, Zoran. Mila je na ime svog sina prepisala i pola vikendice koju je nasledila od pokojnog muža, Dobrivojevog oca.

Vladimir je sa kumovima, Leontinom i Huaresom živeo u Španiji. Sada su oni bili njegovi novi roditelji, zbog čega je on bio sretan. Leontina je školovala Vladimira, upisala ga na privatni fakultet. Huares je Vladimira polako uvodio u tajne svog poslovanja. Pomagali su redovno i ostaloj Konstantinovoj deci. Dragani su renovirali stan, zamolili su da zaposli njihovu bivšu kućnu pomoćnicu Bojanu. Plaćali su osiguranje Bojani, nisu hteli da ostane bez prihoda. To su učinili zato što ona nema svoju porodicu, a sa Dakom i Draganom se lepo slagala. Leontina i Huares su plaćali Bojani redovni prihod, obezbedili joj mesto u staračkom domu.

Mila je pokušavala da se sprijatelji sa Draganom i Dakom, Konstantinovom ćerkom i sestrom, ali on to nije dozvolio. Konstantin se stideo postupka prema svojoj sestri i rođenom detetu.

Vladimir se oženio unukom Huaresove sestre, lepom Dolores. Svi su pozvani na venčanje. Konstantin nije želeo da ide na venčanje, iako je Mila insistirala. Vladimir je pomagao svojoj polusestri Dunji. On je nju voleo, njenim osmesima i nežnostima je u trenucima tuge lečio bol koji je od Mile i Dobrivoja imao na pretek.

Vladimir je jednog leta Dunju odveo u Španiju. Ona se zaljubila u unuka Huaresovog najboljeg prijatelja, za koga se kasnije i udala. Mario, Dunjin suprug, je voleo Vladimirovu familiju. Hteo je da dovede Konstantina i Milu, da ostanu i žive u Španiji. To se nije dogodilo. Mila se ubrzo razbolela, nije dugo živela. Konstantin je posle njene smrti prodao malu kuću koja se nalazila na uglu Zelenogorske ulice, otišao je da živi u stanu svoje ćerke Dragane i sestre Dake. Unuka Zlatija je bila njegova najveća radost. Ona je svojim osmesima i vedrinom činila njegov život sretnim. U staroj kući na uglu Zelenogorske ulice danas živi jedna sretna porodica sa puno male dece. To su divni ljudi, oni su pre mnogo godina izbegli iz svog grada igrom slučaja. Kupili su kuću od Konstantina, posadili puno sadnica voća i napravili malu baštu, i sada su dobri prijatelji. Konstantin i njegova unuka Zlatija su česti gosti u domu te srećne porodice.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *