Categories
Moja priča Preporuke za čitanje

Jedina žena na putu mom

Spread the love

Radmila Stajić Nikolić

Odavno već nisam mislio o tebi,
Među nama davno već godine stoje
Nikada te više pronašao ne bih
Da se juče nismo videli nas dvoje

Veljko, veseli dečačić koga je baka Dobrila zvala Veseljačić. Ne zbog seljačkog porekla, več zbog nasmejanog lica i vedre naravi. Ljude oko sebe je uveseljavao svojim šalama. Porodica dečaka je bila mnogočlana. Deda Živojin, baka, njegovi roditelji i osmoro dece, tri brata i pet sestara. Veljkov duh nikada nije mirovao, smišljao je novotarije i time zabavljao braću i jednu od sestara. Ona je bila slične naravi kao Veljko. Ponekada, kad bi preterao sa šalom, prvi je pružio ruku pomirenja. Njegova sestra je dobijala grdnju od roditelja i ostalih sestara. Njihovi roditelji su često ponavljali, da takvo ponašanje nije primereno ženskom detetu. Milena, Milenica, kako je brat zvao iz milošte, išla je sa njim u lov. Praćkama napravljenim od gume, malo kanapa i sitnih kamenčića belutaka sakupljenih sa obale male rečice koja je tekla pored obližnjih kuća i seoskih njiva, skriveni u žbunu plašili su ptice da ne jedu povrće iz bakine bašte. Kad im dosadi brčkanje po plićacima i ležanje na pesku, sakupljali bi kamičke i sa obale gađali po granama vrba koje su rasle iz vode. Niz brdašce iznad njihove kuće tekao je bistar potočić, na njemu je Veljko napravio malenu vodenicu. Pregradio je potok i napravio jezerce, sa tom vodom je zalivao baštu koju je baka Dobrila zasadila.

Veljkovi roditelji opterećeni svakodnevnim poslom i brigom da se ishrani porodica, nisu imali vremena za sebe. Jedne godine na insistiranje Veljkovog ujaka otišli su na slavi u selu u kome je nekada, do svoje udaje, živela njegova majka. To je bila jedinstvena prilika da posete familiju. Prevoza nije bilo, ustajalo se rano i pešačilo preko brda po više desetina kilometara. Sela koja su se nalazila na okolnim brdima sastojala su se od desetak i više kuća na jednom, a onda njive i livade, i daleko na sledećem brdu drugo seoce sa sličnim brojem kuća. Pešačilo se dobar deo dana dok se ne stigne tamo gde se krenulo. Kod rođaka na slavi su njegovi roditelji ostali nekoliko dana.

U povratku, umorni od puta seli su da se odmore u hladu na malenom proplanku, ispod grana tek olistalog visokog stabla. Veljkov otac je otišao da natoči vodu. Izvor je žuborio, kapljice vode su prskale po travi, snažni mlaz je prelivao preko velike bele stene. On je zavrnuo rukave, umio znojem orošeno lice i napio se hladne bistre vode. Natočio je vodu u zemljanu testiju da imaju putem do kuće. Supruga i on su pojeli po komad hleba i parče pečenja, u trenutku kada je njegova supruga uzela testiju sa vodom, pojavio se oblak koji je zaklonio sunce. Smračilo se u sred dana, dunuo je jak vetar, a oštra munja je parala tamno nebo. Čuo se pucanj u planini, činilo se da stene odjekuju. Dvoje ljudi su zagrljeni priljubili svoja tela uz stablo. Još jači pucanj je odjeknuo, a munja je napravila duboki rez na drvetu ispod koga su oni sedeli. Veljkovi roditelji su ostali zgrčeni, i ugljenisani zajedno sa delom stabla u koji je grom udario.

Vest o nesreći se pročula sledećeg dana. Starica, Dobrila, čuvši strašnu vest o pogibiji, razbolela se i ubrzo preminula od tuge za snajom i sinom jedincem. Deca su ostala sama sa dedom koji je bio bolestan.

Dva Veljkova brata i jedna sestra su bili stariji i punoletni, oni su ostali na imanju sa dedom. Ostalu, mlađu decu, familija je povukla kod svojih kuća da se do punoletstva brinu o njima.

Veljka su odveli kod daljeg rođaka njegove majke, on je sa porodicom živeo u obližnjem gradu. Stanko, tako se zvao njegov ujak. Imao je dve kćeri. Dok su bile male, obe devojčice su preležale dečiju paralizu od koje su ostale sa slabom pokretljivošću pri hodanju. Starija devojčica je koristila štap pri hodanju, dok je druga, mlađa, imala teži oblik paralize, ona se kretala sa štakama. Devojke, Veljkove sestre od ujaka bile su dobre i plemenite. Obožavale su Veljka koji se trudio da im pomogne i olakša život. U početku se dečak stideo svog prostog govora, lanenih pantalona i gumenih opanaka. U trenucima tuge se prepustio njihovom nežnom milovanju, i razgovoru koji ga vraćao u život.

Ujak Stanko je držao privatnu bakalnicu. Prodavao je hleb i ostale prehrambene namirnice. Roba je u radnju stizala u velikim džakovima, kutijama i gajbama. Veljka su zadužili da sam prebacuje prispelu robu iz kamiona u magacin koji se nalazio na kraju dvorišta, daleko iza kuća u kojima su živeli.

Komšinica Stana, divna devojka koja je pomagala sestrama oko održavanja lične higijene i sređivanja njihovih soba. Zavolela dečaka, pomagala je Veljku da se privikne na nove uslove života u gradu.

Ana, starija sestra, je pronašla preko svojih prijatelja jednog mladića sa periferije grada, njega je zaposlila da pomaže Veljku u težim poslovima pretovara robe i održavanja prodavnice.

Njen otac, Veljkov ujak, u početku je negodovao. Ana je uz osmeh objasnila ocu da su poslovi naporni, a u ovim godinama kada dečak raste i razvija se, ne treba preterivati. Veljko je pošten, drag i poverljiv, on će im kao takav uvek trebati, a ona je svojom ljubavlju želela svima da ugodi.

Stankova supruga, Leposava, mnogo je volela svoje ćerke, zajedno sa njima je tugovala zbog njihove bolesti i načina života. Opominjala je supruga da ne opterećuju dečaka, njihovim devojčicama je bilo uskraćeno detinjstvo. Leposava se zbog toga povukla iz javnog života koji je njoj i supreugu nekada omogućavao izlaske, posete familiji, odlaske u odmarališta. Posvetila se deci na svoj način, usmerila je život crkvi i veri, patila je zbog svega što se dogodilo njenoj dragoj deci. Uticala je na supruga Stanka da u razgovoru sa svojom braćom koji su bili prosvetni radnici, upiše Veljka u školu i omogući mu sve ono što je njihovoj deci bolest uskratila. Ujak Stanko je na kraju poslušao suprugu i braću, devojčice su bile srećne, obećale su da će se potruditi da Veljko bude najbolji đak u školi.

Dečak je savladao godinu propuštenu zbog nesreće koja se dogodila u porodici. Bio je odličan đak.

Ana i Kaća, starija i mlađa Leposavina i Stankova kći, bile su srećne što su omogućile bratu obrazovanje i ponosile se njegovim uspehom. Dečak je vredno učio i trudio se da opravda poverenje svojih sestara. Devojčice su i same bile odlični đaci, bilo im je zadovoljstvo i razonoda da pomažu bratu da savlada nepoznato gradivo. Kupile su Veljku lepo odelo, želele su da se ne stidi pred decom iz grada.

Veljko je u školi postao omiljen, drugovi su ga voleli zbog snalažljivosti, novih izuma na časovima tehničkog obrazovanja i veštine na sportskim takmičenjima. Devojčice iz razreda su ga obožavale. Miljana, kći gazda Spasoja, interesovala se za njega, isticala se umiljatošću i pažnjom u društvu sa njim. U trenucima odsutnosti kad je skriven u nekom kutku patio za svojom braćom, sestrama, pokojnim roditeljima i bakom, njegova najbolja drugarica, Miljana, tešila je Veljka milujući njegovu kosu, nežnim šaputanjem, naslonjena na njegovom ramenu htela je da odagna tugu, plakala je zajedno sa njim.

Ana i Kaća kao starije sestre, pratile su svaki dečakov korak i napredak. Znale su sve njegove tajne. Dočekivale njegove drugarice i drugove, divile se bratovim nestašlucima i veseloj igri koja je njima bila strana zbog bolesti.

Veljko je ljubav svojih sestara vraćao višestruko. Slobodno vreme je provodio sa njima, čitao im pesme koje je tajno pisao. Češljao njihove duge svilenkaste kose, vezivao mašnice na kikicama, ljubio im ruke kojim su ga grlile i mazile. Ana i Kaća su bile lepe devojke, završile su privatno srednje obrazovanje. Lepo su pevale. Ana je svirala klavir, a Kaća flautu. Njihovi roditelji su naručili udobne stolice da one mogu duže da sede dok sviraju. Veljkove drugarice su dolazile često i organizovale večeri poezije i koncert na klaviru i flauti. Miljana je svirala gitaru, ona je muzikom pratila čitanje divnih pesama. Pored gitare svirala je i harfu, a njen stariji polubrat po majci svirao je violinu, i studirao na konzervatoriju u Beču.

Velko je stasao u lepog mladića, završio je gimnaziju u gradu. Gospođa Leposava, njegova ujna, imala je sestru u drugom gradu. Gospođa Slavka je živela sama, njena deca su živela u inostranstvu. Pre nekoliko godina je ostala bez muža, bila je udovica. Leposava je bez suprugovog znanja zamolila sestru da prihvati Veljka kod sebe. Obavezala se da će ona plaćati stan i Veljkovo školovanje. Slavka je pristala bez razmišljanja. U početku nije želela da prihvati novac koji je sestra nudila, kasnije je pristala, možda će taj novac mladiću da zatreba. Stanko je na molbu svoje porodice pristao, upisao je Veljka na Mašinski fakultet, i oduševio se što je njegova svastika prihvatila mladića da stanuje kod nje.

Miljana i Veljko su završili fakultet u istom gradu. Ona je studirala prava, ali je uporedo sa tim završila višu muzičku školu, usavršila je sviranje harfe.

Kao dobri studenti fakultet su završili u roku. Posle završenih studija, Miljana i Veljko, su se vrlo retko sretali. Ona je često odlazila kod svog polubrata u inostranstvo, koji se preselio i živi u Austriji. Ljubav dvoje mladih ljudi bivala je veća, a daljina ih je jače i više vezivala. Miljana je dobila posao u gradu gde je završila fakultet. Od brata je dobijala pozive da ostavi sve i preseli se kod njega u Beč i posveti se muzici.

Ujak je preko svojih prijatelja zaposlio sestrića, Veljka, sada diplomiranog inžinjera mašinstva. Mladić je počeo da radi u fabrici koja se nalazila u gradu gde su živeli.

Vreme je prolazilo, Veljko je u početku bio okupiran poslom, i ljudima koji su sa velikom pažnjom pratili njegov rad. Poneko se rado sećao malog zbunjenog seljačića u izgužvanim lanenim pantalonicama, sa čuperkom kose koji se prkosno vijorio visoko iznad njegovog čela. Njegove sestre, Ana i Kaća, bile su ponosne na Veljkov uspeh. Ujak je Veljka smatrao za rođenog sina, uvek je naglašavao da je Ana bila u pravu što je svojim upornim pričama uticala na promenu njegovog mišljenja. Ujna Leposava se ponosila njime, smatrala je svojom dužnošću da Veljka oženi. Počela je da traži dobru priliku za svog miljenika. Želela je da pronađe mladu devojku koja će sve njih poštovati, biti verni pratilac i idealna supruga njihovom Veljku. Niko sem Kaće nije obratio pažnju na njegova skrivena osećanja. Kaća je posmatrala brata, u njegovim očima i zalutalom pogledu čitala je samo jedno ime – Miljana. Postavila je sebi zadatak:

– Ljubav mora da pobedi. Razmišljala je kako da pronađe način i pomogne dragim bićima koje je daljina razdvajala, a ujedno pretila da ih sasvim otuđi.

Na drugoj strani, Miljana se pakovala, htela je da ostavi posao i napusti zemlju. Rešila je da se pridruži bratu u Austriji. Odlagala je odlazak zbog zakazanog viđenje sa Veljkom. Taj sustret je planiran mnogo ranije, pre nego je Stanko, Veljkov ujak, zaposlio svog sestrića u fabriku, u gradu gde je nekada i ona živela sa roditeljima.

Miljana je volela grad u kome je rođena i odrasla. Njeni roditelji su ostali da žive tamo dok je ona bila na studijama. Gazda Spasoje je planirao da kasnije proda kuću i imanje, i preseli se da živi sa svojom suprugom u neku od banja. Planirao je da sinu iz prvog braka svoje žene, i njihovoj zajedničkoj ćerki, kupi stanove u gradu gde su studirali. On je svoje planove ispunio iako su deca imala drugačije želje. Spasoje je bio tih i miran čovek, njemu i njegovoj supruzi je bilo puno srce što su mladi ljudi, njihova deca, postigli izuzetne rezultate. Završili na vreme svoje fakultete, postali divni pametni ljudi. Ženi je uvek govorio:

– Stanovi će kad – tad našoj deci trebati, hleba ne traže. Draga moja, decu smo zbrinuli, mi smo se mučili i radili, sada ćemo sebi kupiti kuću, a onda u novoj sredini uživati plodove svoga rada.

Gazda Spasojeva sestričina, Maša, bila je dobra prijateljica mlađe Veljkove sestre Kaće. Maša je bila medicinska sestra i terapeut. Kaći nije bila samo stručna pomoć, već prijateljica i podrška u teškim trenucima bola, žalom za životom koji prolazi mimo nje i njene starije sestre. Kaća je samo u retkim trenucima samoće i odsutnosti pokazivala svoju tugu, uglavnom je kontrolisala svoja osećanja i pred roditeljima. Maša je njoj činila sitne usluge, odnosila je pisma do pošte, pisma koja su napisana u tajnosti i trebalo bi da stignu na adresu Miljane.

Direktorica pošte, dobra prijateljica Leposave, Kaćine mame, u dogovoru sa njom je kontrolisala sva pisma koja su bila adresirana i trebala da stignu na adresu Miljaninog stana. Leposava je njene usluge dobro nagrađivala. Jedna od bratanica direktorice Bise, bila je potencijalana kandidatkinja za buduću suprugu mladog inžinjera Veljka. Ona je među prvim na spisku gospođe Leposave. Vidno je napredovala sa svakim novim pismom koje bi Veljko napisao Miljani, ili pismom koje je stiglo od Miljane. Ta pisma je Bisa sklanjala i donosila Leposavi. Njena bratanica je istog časa bila u većoj milosti gospođe Leposave. Bisa je pored toga dobijala za sebe nagradu u novcu.

Kaća je bila ubeđena da pisma koja je Maša tajno odnosila, redovno odlaze na adresu Miljane. Nije mogla da pretpostavi da se njena majka bavi lukastvom. Mladi ljudi su danima iščekivali pisma kao odgovor na svoje pošiljke. Miljana je prva presekla ovo iščekivanje i donela konačnu odluku: – Zaboraviće sve. Ubrzo odlazi u Austriju kod svog brata, želi  da tamo nastavi muzičko obrazovanje i potraži sreću na drugu stranu.

Veljko je danima preturao po svojim osećanjima, nije hteo da prizna da je Miljana zaboravila njega i lepe trenutke njihove ljubavi. U trenucima samoće u ušima su mu odzvanjali taktovi zajedničke pesme, „ Odavno se nismo videli nas dvoje“. To ga je vraćalo u prošlost i davalo mu nadu. Kako je vreme prolazilo, Veljko se plašio da će stihovi ostati kao jedina stvarnost divne ljubavi sa Miljanom. Nije verovao da je sve nestalo. Okrenuo se poslu koji je okupirao njegov pomućeni razum, što je iskoristio ujak Stanko. Nije propuštao trenutak da se pred svetom hvali Veljkovim uspehom kao svojom zaslugom i finansijskom podrškom za rezultate koje je mladić postigao na fakultetu, i odličnim zaposlenjem u fabrici, brzim napredovanjem do mesta direktora. Veljko se od svega branio ćutanjem, osmehom i klimanjem glave.

Veljko je postao tehnički direktor i zamenik generalnog direktora Jovana Hadži Aritonovića.

Smiljana, ćerka polubrata direktora Hadži Aritonovića, bila je profesor književnosti i zamenik direktora gimnazije koji je pred penzijom. Smiljana je bila divna mlada devojka tamno kestenjaste kose, zelenih očiju, dugih trepavica koje su se sklapale i smešile zajedno sa očima koja su podsećala na dva bistra gorska jezera. Direktor fabrike, gospodin Jovan, predložio je brak između svoje bratanice Smiljane i Veljka. To je na neki način zahtev i uslov za učinjenu uslugu oko zaposlenja. Ujak Stanko je pred direktorom pocepao pismo koje je stiglo sa fakulteta, a o kome nikog nije obavestio. U njemu je bio poziv, molba dekana fakulteta da njihov bivši student, Veljko, bude asistent, a kasnije i profesor na fakultetu na kome je diplomirao. Bio jedan od retkih studenata sa tog fakulteta koji je diplomirao sa visokom ocenom i fakultet završio pre roka. Gospođa Leposava je danima ubeđivala muža da što pre ožene Veljka, ostave ga da živi sa njima u kući, ili da njemu i budućoj snaji, sagrade novu kuću na placu pored svog. Ona se plašila starosti, svega što se moglo dogoditi njihovim kćerima kad njih više ne bude bilo. Leposava i Stanko su bili imućni ljudi, imali su mnogo imanja, njiva, vinograda. Njihova radnjica bakaluka je sada prerasla u modernu prodavnicu sa velikim asortimanom raznovrsne robe. Ana, starija Stankova ćerka, vodila je knjige i brinula o osoblju. Trudila se da svoje teško kretanje zaboravi. U kancelariji je imala je divnog pomoćnika, mladića, mlađeg brata svoje školske drugarice Brankice. On je uživao radeći sa Anom, zakazivao u njenoj kući susrete ljubitelja dobre knjige, i muzičke večeri. Roditelji se na Kaću nisu mogli osloniti, ona je dobra devojka, ali zbog njene velikodušnosti i sažaljenja prema ljudima celo bi imanje podelila sirotinji i živela skromno zajedno sa njima.

Vreme je prolazilo, niko nije obraćao pažnju na Veljka, na njegova osećanja. Razočaran na neodgovorena pisma on je pao u blagu depresiju, počeo je mislima da se udaljava od voljene devojke Miljane. Patio je zbog toga. Bezbroj neprospavanih noći za voljenim bićem, otpor na svakom koraku u kući i na poslu. Svi su nešto predlagali, zahtevali, donosili odluke, ali se niko nije konsultovao sa njim. Smatrali su da kao stariji mogu sami da odlučuju, a on se mora povinovati njihovim željama. Poslovi i obaveze su se iz dana u dan gomilali, okupirali njegovu ličnost, a to je išlo na ruku direktorici pošte i ujna Leposave koja je bez razmišljanja obećavala svima i svakome, u nameri da ostvari svoje namere.

Direktor Jovan Hadži Aritonović se trudio da sklopi brak između svoje bratanice i Veljka, da uspostavi familijarne odnose sa Leposavom i Stankom. Imao je on i druge namere, igrao je na sigurnu kartu. Nije želeo da se bilo ko umeša u nasledstvo njegove dece, u imanje koje je ostalo od oca. Njegov polubrat po ocu, sveštenik Vukašin Hadži Aritonović je na Jovanovu inicijativu potpisao sporazum da neće tražiti deobu imanja, a svoju jedinicu Smiljanu će uz svoj i blagoslov svoje supruge i ostalih članova familije, udati za inžinjera Veljka. Smiljanu su svi voleli, ona je mlada devojka divne naravi. Odmah se povinovala očevoj i stričevoj želji, a tajno je bila zaljubljena u Veljka. Videla je mladog inžinjera u hotelu, na proslavi njegovog postavljenja za pomoćnika direktora stricu Jovanu. Bila je predstavljena sa ostalim zvanicama. Kraičkom oka je posmatrala mnoge devojke koje su se otimale i čekale na red da se približe Veljku. A, on, Veljko u društvo svojih sestara, Ane i Kaće, bio je srećan zbog slavlja i svih počasti koje su se nizale. Od tog trenutka njegov život je krenuo u drugom pravcu. Smiljana je svojom ljupkošću pobrala simpatije Leposave i Stanka. Ana, njihova starija kći, bila je  ravnodušna na sve što se događalo. Ona je pažnju posvetila svom asistentu i njegovoj lepoj devojci, koji su je svojom ljubavlju i srećom zabavljali i činili joj život lepšim. Kaći je Smiljana bila simpatična, ali je jedina podržavala Veljka, bila je uporna da dokaže svima da je Miljana, jedina i prava devojka za brata koga je volela.

Na kraju je i Veljko popustio pred Smiljaninim blagim pogledom i divnim cvrkutavim glasom. U jednom trenutku je stavio do znanja Kaći da ne treba pretrivati. Kaća se žalila Maši, Miljaninoj sestri iz familije – opčinio ga izgled lepe devojke, njena lepršava kosa, njen pravilan govor i sladunjave reči. Možda je njenim roditeljima imponovalo njeno bogatstvo. Maša je u početku odobravala Kaćine izlive besa, njenu antipatiju prema Smiljani, kasnije je i sama počela drugačije da razmišlja. Razgovarale su danima o svemu, shvatile su da se nešto neobično događa, da je neko umešao prste i namerno stopirao komunikaciju između Miljane i Veljka.

Dogodilo se neočekivano. Mašina koleginica i dobra prijateljica, Ružica, imala je salon lepote. Kod nje u salonu su dolazile dame iz visokog društva, radila je pedikir, masažu tela i tretmane lica. Ružicina pomoćnica je doživela nezgodu na ulici i razbolela se, pozvala je Mašu da joj pomogne u salonu. Njoj je i pored svojih obaveza odgovaralo da pomogne, novca nikada dosta. Mladoj devojci Maši bilo je važno da dobro zaradi i otvori sebi salon. U pauzi dok su pile kafu, Ružica je Maši poverila tajnu koju je čula od Bise, direktorice pošte. Nezadovoljna ishodom situacije Bisa je bila besna na Leposavu, Veljkovu ujnu. Priznala je Ružici u razgovoru, da je bio dogovor između njih dve da njena bratanica postane Veljkova devojka, kasnije i njegova supruga. Ružica nije imala nameru da spletkari znajući da su Maša i Kaća dobre prijateljice, htela je samo da sazna da li Maša o ovome nešto zna. Niko od njih dve nije slutio da će se vest brzo proširiti, da će istina otići na pravu adresu. Maša je bila razočarana kad je čula neobičnu priču. Kolebala se da li da ispriča Kaći, znala je, ako sazna nešto o ovome, ne bi joj oprostila ćutanje. Razmišljala je dva dana, a onda se spremila jednog popodneva i krenula u posetu svojoj prijateljici. Na terasi ogromne prelepe kuće, sedela je gospođa Leposava sa jednom sićušnom devojkom. Devojka je nešto šaputala, a gospođa se unela u razgovor tako da nisu čule otvaranje kapije, i štikle kojima je Maša lupkala po mermernim pločicama. Kad je stigla do stepeništa koje je vodilo na balkon, blago se nakašljala. Devojka se trgla, ugledala poznato lice, skočila sa stolice na kojoj je sedela. Leposava se istog trenutka okrenula, čudno je pogledala u Mašu i zamolila da sačeka. Okrenula se zatim devojci, povukla je za ruku i povela do kapije da je otprati. Devojka je trčećim korakom išla ispred gospođe. Kad se vratila, Leposava je ne upitavši ko joj od ukućana treba, zamolila da ih ne uznemirava, posebno ne njenu mlađu ćerku. Rekla je strogim glasom – Kaća noćas nije dobro spavala. Povukla je Mašu na istu stolicu na kojoj je ona devojka sedela, uz blagi osmeh je objasnila – to što si naumila, zaboravi. Kaću ne smeš da uznemiravaš glupostima i nemoj više da dolaziš, tvoje usluge nam nisu neophodne. Kaći ću da objasnim razlog tvoje odsutnosti, zbogom. Ušla je u kuću i za sobom zalupila vrata, ostavila je zbunjenu Mašu na terasi. Na putu do kuće Maša se setila lika devojke koju je videla. Ona je radila kao pomoćno osoblje u salon kod Ružice. Tog dana je ista devojka Ružici i njoj donela kafu, sigurno je prisluškivala razgovor. Sutradan je otišla u salon svoje prijateljice, ispričala je šta se dogodilo u Kaćinoj kući. Ružica je bez objašnjenja isplatila devojku i otpustila sa posla. O ovome je obavestila direktoricu Bisu koja se razbesnela, u ljutini je izgovorila neke reći koje nisu dolikovale obrazovanoj osobi. Ružica nije htela da komentariše njen bes, smirivala je Bisu, rekla je da se to dogodilo dok su njih dve razgovarale, Mašu nuje htela da pominje.

Maša je pokušala da o ovome ne razmišlja. Poslala je pismo svojim rođacima, Gazda Spasoju i njegovoj supruzi, htela je sa njima da podeli neprijatno saznanje. Spasoje, kao odmeren i pobožan čovek, nije hteo pričom da uznemirava svoju suprugu koja je već narušenog zdravlja. Poslao je odgovor Maši. Zahvalio se na brizi i odanosti rođake, predložio je da ostane na ovom pismu, da ovom vešću ne uznemirava Miljanu. Rekao je u pismu: – Ako je ovako krenulo, neka tako i ostane. Ne treba raskidati brakove i obnavljati veze koje nisu doživele srećan kraj, možda je Bog tako hteo. Naglasio je još jednu rečenicu: – Draga Mašo, ništa nije slučajno. Hvala, i zaboravi.

Maša se rastužila, bila je svesna da ne može da pomogne, a nije htela da zaboravi, zbog toga se rasplakala. Adresu svoje rođake Miljane nije imala. Od gazda Spasoja nije dobila adresu u inostranstvu na kojoj Miljana sada živi. Shvatila je iz pisma da on nikada nije bio protiv te veze, Spasoje je jednom prilikom u razgovoru sa njom rekao, da se raduje njihovoj sreći i ljubavi, da zna koliko njegova ćerka voli Veljka. Zbog svoje prevelike ljubavi prema ćerki, nije dozvolio da je bilo šta povredi i učini je tužnom. Nadao se da će daljina i razum učiniti svoje.

Smiljanino i Veljkovo venčanje je bilo događaj za ovaj grad. Ujak Stanko i Smiljaninin otac, sveštenik Vukašin, želeli su da ugode svojoj deci, nadmetali su se u ispunjenju njihovih želja. Stanko je pre venčanja počeo sa gradnjom kuće na placu pored svog. Vukašin je već završavao izgradnju kuće na svom placu koji se nalazio u gornjem, lepšem delu grada. Direktor i stric, Jovan Hadži Aritonović, je kao poklon mladencima opremio kompletnu kuću koju je sagradio njegov brat, i tast Veljkov. Ispunio je obećanje dato bratu, nije štedeo novac. Od nameštaja, tepiha, zavesa, lustera, servisa, escajga i mnogo drugih luksuznih stvari i stvarčica. Smiljana i Veljko su od ujne i ujaka Stanka dobili putovanje na medeni mesec. Uplatili su im putovanje u Beč. Smiljana je svojim divnim ponašanjem, iskrenom ljubavlju prema Veljku, učinila preokret u njegov životu. Na putovanje su išli službenim kolima, vozio ih je lični šofer Hadži Jovana.

Jednog popodneva dok su se Miljana i njen brat šetali ulicama Beča, ispred restorana gde su želeli da popiju kafu zaustavio se automobil sa registarskim tablicama njihovog grada. Ljubomir, brat gospođice Miljane, prepoznao je mladu devojku i Veljka. Hteo je da izbegne susret sa njima i poštedi sestru razočaranja. Znao je koliko je Miljana u početku patila, zašto je ostavila sve i došla da živi sa njim u Beč. Miljana nije ništa primetila, bila je opsednuta razgledanjem novoizgrađenog muzičkog restorana u kome su svirali poznati muzičari. Brat je prigrlio, povukao u stranu i obećao da će jednog dana oni da nastupe, naravno, kao slavni muzičari. Onda je lagano stao iza Miljane, prebacio je obadve ruke na njena ramena, okrenuo je i poveo prema drugom delu grada gde su stanovali. Smiljana i Veljko ih nisu videli, ušli su u luksuzni restoran koji su došli da posete po preporuci gospođe iz agencije, i šefa recepcije hotela u kome su odseli.

Vreme je prolazilo, Smiljana je rodila blizance, devojčicu i dečaka. Devojčicu su krstili imenom Veljkove sestre Milene, a dečaku su dali ime njenog strica Jovana. Veljko je bio sretan što se njegova supruga setila Milene, sestre koju je on obožavao i pomogao joj da stekne srednje obrazovanje, kasnije je  zaposlio u gradu. Smiljanin otac je predložio ćerki i zetu da se dečak zove Jovan, ali da o tome razgovaraju sa Veljkovim ujakom Stankom, koji se složio sa predlogom. Smiljanin otac je bio pametan čovek, nije želeo da se zamera svom polubratu Jovanu. Posle krštenja se odrekao celokupnog imanja u korist sinova svog brata, u razgovoru sa ljudima je izražavao poštovanje prema njemu.

Direktor Jovan Hadži Aritonović je proširio firmu, otvorio je novi pogon sa sedištem u glavni grad. Njegovi sinovi su bili osrednji đaci, ali su uz Veljkovu stručnu pomoć stasali u iskusne inžinjere. Jovan je,  Miloša, jednog od svojih sinova postavio za direktora novog pogona, Veljko je bio njegov zamenik i glavni savetnik. Za početak je morao da živi u gradu sa njim. Često je putovao da bi obišao decu i Smiljanu. Ona je u međuvremenu ostala u drugom stanju, rodila je dečaka, koga su krstili imenom dede – Vukašin. Ujna Leposava i ujak Stanko su bili česti i rado viđeni gosti u kući Smiljane i Veljka. Kaća je dolazila češće od svih, decu je obožavala. Pokušala je malu Milenu da nauči da svira flautu. Devojčica je pokazivala interesovanje za muziku, Kaći je to bio dovoljan razlog. Smiljana i Ana su svirale klavir, one su ujaku za ljubav, pokušavale malog Jovana da nauče da svira klavir.

Te jeseni je rano zahladnelo, Kaća je obećala maloj Mileni da će neizostavno doći na čas flaute. Leposava je molila ćerku da ne ide, ali upornu Kaću nije moglo ubediti. Njena majka je poslala dečaka koji je održavao njihov vrt, rekla je da pomogne Kaći i odveze je do Smiljanine kuće. Pri izlazsku iz automobila Kaća je nezgodno stala, sa te strane je naišao drugi automobil, desila se nezgoda u kojoj se Kaća teško povredila. Došlo je do preloma, tako da su je hitno prebacili na kliniku u glavni grad. Njihov prijatelj, Hadži Jovan Aritonović, organizovao je sve. U gradu su je dočekali Miloš, Jovanov sin, i njen brat Veljko. Devojka je bila smeštena na klinici gde je operisana i nastavila da leži do oporavka. Ujna Leposava i Smiljanina majka, zamolile su Smiljanu da pođe sa Kaćom i ostane nekoliko dana, obećale su da za decu ne treba da brine, one će se danonoćno smenjivati, a imaju i devojku koja će paziti na decu. Smiljana nije mogla da odbije molbu, spakovala se i krenula sa Kaćom. Posle operacije koja je dugo trajala Smiljana se nije odvajala od nje, bila je stalno pored Kaćinog kreveta. Nakon nekoliko dana i nadalje, pored kreveta mlade devojke smenjivali su se ona i Veljko. Jednog prepodneva Smiljana je bila u stanu, htela je da se odmori i presvuče, Veljko je bio u Kaćinoj bolesničkoj sobi, stavljao je cveće u vazi. Otvorila su se vrata sobe, pojavila se mlada žena sa štakom. Pokušala je da se izvini, greškom je ušla u njihovu sobu. Objasnila je da je umorna, vraća sa terapije. Videlo se po njenom licu da je terapija bila bolna. Kaća se zagledala u devojku i glasno rekla: – Miljana.

Veljko je istog trenutka ispustio onih nekoliko struka ruže koji su mu ostali u ruci. Ostao je ukočenog pogleda, gledao je neverujući u pravcu devojke koja je zamalo izgubila ravnotežu i pala. Kaća je bila najprisebnija, zamolila je Miljanu da sedne na stolicu pored njenog kreveta, a brata je blago ukorila zbog cveća koje je ispustio iz ruke. Posle nekoliko minuta tišine Miljana je pokušala da se spusti pored Kaćinog kreveta i pokupi cvetove. Ponovo je izgubila ravnotežu, štaka se iskrivila i pala malo dalje. Veljko je prišao da uzme štaku, spuštao se lagano pored nje da joj pomogne da ustane. Na otvorenim vratima Kaćine bolesničke sobe stajala je Smiljana, gledala je kako se Miljanina i Veljkova glava dodiruju a prsti stežu u pesnicu. Smiljana je malo poznavala Miljanu, njeno ime, i ime njene porodice se ne pominju često u njihov rodni grad. Kaća je htela da popravi trenutnu situaciju, počela je na sav glas da se smeje. Napravila je šalu na svoj račun i na račun ruža koje su popadale na pod. Rekla je glasno: – Smiljana, draga moja snajkice, preda mnom ne padaju samo latice ruža, pogledaj, već i dragi ljudi. Veljko je se pridigao i pomogao Miljani dodajući štaku. Dok je tako sagnut pored nekada voljene devojke glavom dodirivao nemirne lokne njene kose, uspeo je tiho, šapatom da kaže: – „Ostala si uvek ista, jedina žena na putu mom“. To su bili stihovi pesme koju su slušali i pevali u časovima najnežnije ljubavi. Miljana je pocrvenela, nesvesnim pokretom ruke je dodirnula šnalu na glavi koja je uz tresak pala na pod, a njena duga tamnokestenjasta kovrdžava kosa se rasula po licu i ramenima. Pokušala je nešto da odgovori, a reči su ostale neizgovorene. Samo je uzdah kao krik izleteo iz njenih grudi i ispunio sobu. Jedna suza je lagano kanula iz oka koju je ona kosom pokušala da je prikrije. Veljko se izvinio svima i ponudio ih kafom, brzo je izašao iz sobe i otišao do aparata da donese kafu, koju je pre ovog susreta obećao sestri. Kaća je mašući rukama pozvala Smiljanu, pokušala je da upozna nju sa Miljanom. Smiljana je bila draga osoba, ćutanjem je prikrila svoja prava osećanja. Prišla je Kaćinom ormariću, spustila kesu sa voćem i modnim časopisima, a potom je torbicu sa čistom pidžamom i peškirima odnela u kupatilo. Došla je do Kaćinog kreveta, poljubila njenu kosu, a Miljani pružila ruku blago se osmehnuvši. Prošaputala je nežno: – Oprostite, nisam vas poznala. Da Kaća nije izgovorila vaše ime, mislila bih da ste poznanica sa klinike. Ponudila je Miljani stolicu, i zamolila da sačeka njenog supruga Veljka koji će doneti kafu. Lagano je iz torbice izvadila plastičnu posudu sa kolačima koje je usput kupila. Ponudila je prvo Miljanu a zatim i Kaću. Miljani je rekla – poslužite se i ostanite obavezno sa nama, ja ću da požurim i pomognem Veljku da donese kafu i sok za sve nas, od jutros nisam stigla da popijem kafu. Kad je Smiljana otišla, Kaća je poljubila Miljanu i zamolila da ostane sa njom. Ona je pristala iako su njeno srce i razum govorili drugačije.

Smiljana i Veljko su brzo doneli kafu i sok. U vazduhu se osećala napetost. Smiljana je poređala sve na stočić. Nije dozvolila da se njoj pripiše bilo kakva neugodnost, osmehivala se i ispričala šalu koja joj se dogodila putem do bolnici. Veljko je stajao kao ukopan i gledao u pod, žena ge zamolila da pomogne da stavi stolicu pored Miljane. Na njoj je Smiljana stavila papirni salvet i poređala čaše sa kafom i sokom, na tacnu je stavila kolače. Drugu tacnu sa kolačima je stavila na ormariću pored Kaćinog kreveta, a sebi i Veljku je servirala za stočićem u uglu sobe, pored njega su bile dve fotelje. Sela je u fotelju preko puta Veljka i počela razgovor sa Miljanom. Upitala je kako se dogodila nezgoda zbog koje je noga bila u gipsu. Pažljivo je saslušala, a onda je objasnila da se Kaća povredila kad je dolazila da poseti nju i decu. Objasnila je da oni imaju troje dece i da žive u zajedničkom rodnom gradu. Veljko trenutno živi ovde u gradu sa njenim bratom, njihov stric je nedavno otvorio novi pogon. Kaćina i njena mama su sa njihovom decom. Ona će u gradu ostati nedelju dana, pomagaće da se Kaća oporavi, kasnije će je zameniti ujna Leposava, Kaćina mama. Miljana se divila Smiljaninom na izgled smirenom ponašanju, setila se da je ona ćerka sveštenika Vukašina. Sveštenika koji je i nju krstio u gradskoj crkvi, tako je njen otac, gazda Spasoje, pričao. Njihov razgovor je prekinula medicinska sestra koja je tražila svoju pacijentkinju, bilo je vreme za terapiju lekova. Miljana se obradovala što je mogla da pođe. Sa svima se pozdravila osmehom i klimanjem glave, u pratnju medicinske sestre je otišla u svoju sobu.

Smiljana nije dozvoljavala dalji razgovor, pokupila je plastične posude iz kojih su pili i jeli i odnela da baci u kantu koja je stajala na hodniku. Ostatak kolača je spakovala i ostavila u ormarić, zamolila je Kaću da joj pomogne da se presvuče. Veljko je iskoristio trenutak, počeo je sa pričom da ide na poslovni ručak. Rekao je da u posetu fabrici dolaze gosti iz inostranstva, možda će pri povratku kući da zakasni. Poljubio je Kaću u kosu, a Smiljani je mahnuo rukom i otišao žurnim korakom. Kaća je ostala bez komentara, ovaj trenutak će pamtiti dok je živa. Njena upornost da Miljanu i Veljka zbliži je izbledela pred Smiljaninim divnim ponašanjem. Smiljana je do večere ostala sa Kaćom, onda je pomogla da se umije, popije terapiju koju je sestra donela i udobno je smesti u krevetu. Sačekala je doktora koji je došao u vizitu, ugasila svetlo u sobi. Zamolila je dežurnu sestru da je obavezno nazove ako je potrebno, onda je laganim korakom napustila bolnicu.

Smiljana je ostala nedelju dana na klinici, morala je da pomogne Kaći. Dolazila je u jutarnjim časovima, a odlazila kasno uveče. Više nije videla Miljanu, a nije ni očekivala susret sa njom. Za vikend su Smiljana, Veljko i njen brat Miloš otišli kući. Morali su zbog dece, maleni su teško podnela rastanak sa majkom, a i njoj je bilo žao što ih je dugo ostavila same. Ujna Leposava je na povratku otišla sa Veljkom automobilom. Za vikend je Kaću obilazila rođaka iz grada. Penjući se stepenicama na sprat do Kaćine sobe Leposava je ugledala poznatu osobu u kolicima. Prepoznala je mladića koji je kad je lift stao poljubio devojku u kosu, smestio je kolica u lift koji je odmah krenuo. Leposava je stala da se odmori, zamišljeno je posmatrala i pitala se otkud oni ovde. Kaća je majku dočekala sa osmehom na licu i sa bezbroj pitanja. Leposava se nasmešila, poljubila svoju kćer i blago zapretila prstom. Na vratima je stajala medicinska sestra, po Kaćinom liku je poznala da je Leposava njena majka, pozdravila se sa gospođom i ostavila ih da se ispričaju. Leposava nije uspela da se raskomoti i raspakuje ponude koje je donela Kaći, morala je po njenom naređenju da sedne i ispriča sve što se događalo u kući i u gradu od njenog odlaska do danas. Zamolila je Kaću da joj dozvoli da skine bundu i smesti hranu na hladnom, potom je na ćerkin nagovor morala ponovo da sedi i slušala šta se događalo na klinici. Na kraju je devojka rekla: – Mama, znaš ko je sa mnom ležao na klinici, Miljana. Ona i njen brat su se odjutros pozdravili sa mnom. On je Miljanu odveo u Beč, tamo će nastaviti sa rehabilitacijom. Kaća majci nije htela da kaže da su se Smiljana i Veljko sreli sa Miljanom. Na pomen Miljaninog imena, Kaća je na majčinom licu primetila grč i knedlu koju je ova progutala. Leposava se brzo okrenula i pošla prema kupatilu da ostavi torbu sa čistim vešom. Devojka je počela je da sumnja u svoju majku, ona se svih ovih godina nije setila da pomene Miljanino ime. Danas, dok je Kaća govorila o bivšoj devojci svog brata, u majčinom glasu je osetila prizvuk netrpeljivosti. Pravila se da ne primećuje, namerno je nastavila radosno da priča. Setila se i nekadašnjeg komentara svoje majke, i to one godine kad se gazda Spasoje selio sa suprugom iz grada.Leposava je na dan selidbe izbegla da se pozdravi sa njima, a onda je rekla: – Daleko im lepa kuća! Samo kad odoše, daleko od očiju, daleko od srca. Sad se zna na koga se to tačno odnosilo – razmišljala je Kaća.

Koliko je mogućnost dozvoljavala, Kaća je ozdravila. Smiljana je pozvala familiju i sve Kaćine prijatelje koji su živeli u gradu, pojedini su došli iz drugih gradova. Pripremila je veličanstven doček i jedinstven koncert u čast Kaćinog ozdravljenja i povratka kući. Kaća je insistirala da i sama svira na flauti koja joj je nedostajala dok je ležala na klinici.

Od Smiljane i Veljka je dobila na poklon narukvicu od belog zlata, istu takvu je pre nezgode ugledala u izlogu zlatare. Pogledala je u Mašu koja se osmehivala. Ona je jedina znala da se njoj ta narukvica sviđa. Kaću je iznenadilo koliko se Maša zbližila sa Smiljanom. Smiljana je prigrlila Mašu kad je u Kaćinim očima ugledala sreću zbog poklona. Kasnije je od svoje sestre Ane saznala da je Smiljana pomogla Maši da otvori salon. U početku se salon vodio na Smiljanino ime, kad je Maša otplatila kredit, od Smiljane je dobila na poklon sav inventar.

Smiljana je zamolila majku da vodi računa o deci, odlučila je da bez najave poseti Veljka, koji već dvadesetak dana nije dolazio kući. Nikome nije rekla da putuje, želela je da on prvi sazna tajnu koju je i ona pre dva dana saznala. Zamolila je Mašu da pronađe neku od svojih koleginica, medicinskih sestara, koja će pomagati njenoj majci oko čuvanja dece. Maša je predložila svoju mlađu sestru, ona je ove godine diplomirala na medicinskom fakultetu i još se nije zaposlila, a decu je obožava. Jeste da vikendom ima više posla u salonu, planirala je Janu kao pomoćnika, ipak će dovesti nekoliko koleginica koje će se izboriti sa poslom u salonu.

Smiljana je putovala vozom, poslednje njeno putovanje vozom bilo je dok je bila devojčica, često je sa ocem išla u posetu njihovim rođacima u susednu parohiju. Nije želela da putuje kolima za spavanje, htela je da se priseti koliko je zadovoljstvo često stajanje voza, ulazak nepoznatih ljudi. Volela je da razgovara sa putnicima, posmatra prirodu kroz koju je voz jurio. U kupeu je dugo razgovarala sa jednom gospođom, iz razgovora je saznala da gospođa živi u blizini fabrike u kojoj Veljko radi. Sprijateljile su se, razmenile brojeve telefona i dogovorile da se nađu. Smiljana je znala gde se nalazi restoran u koji će se naći, popiće kafu i razgledati prodavnice u okolini.

Miloš i Veljko su promenili mesto stanovanja, sada stanuju u zasebnim stanovima na drugom kraju grada. Veljko je objasnio da su to učinili po nečijoj preporuci, to su stanovi njihovih zajedničkih prijatelja koji žive u inostranstvu. Pominjao je i Miloševu devojku koja često dolazi, a njemu je neprijatno da bude sa njima u stanu. Do njihove zgrade Smiljanu je dovezao taksi. Njihovi stanovi su se nalazili na istom ulazu, jedan preko puta drugog. U stanu je zatekla Miloša, Veljko je bio odsutan. Njen brat Miloš je objasnio da su trenutno obojica u istom stanu, gazda stana koji živi u inostranstvu najavio je posetu, zamolio je njih obojicu da mu ustupe jedan stan na nekoliko dana da ne bi odsedao u hotelu. Veljko je sa gostima iz Grčke, došli su da otkupe delove koji se ne proizvode u njihovoj fabrici. Objasnio je sestri i izvinio se, on bi otišao na razgovor da je znao da će Smiljana doći. Zamolio je da ga razume, Veljko je iskusniji, perfektno govori Grčki, u razgovoru sa kupcima može da doprinese dobrom poslovanju, na žalost, susret može da se oduži.

Zamolio je Smiljanu da se odmori i sačeka, on mora da ode do svog stana i pokupi nešto od garderobe. Smiljana je stavila lonče na šporet da skuva kafu i počela da vadi iz torbe kolače i hranu koju je ponela. Čulo se zvono na vratima, nasmešila se i požurila da otvori, ugledala je ženu koja se predstavila kao komšinica sa sprata, izvinjavala se zbog svog nestašnog unuka koji je zvonio. Smiljana se nasmešila i mahnula rukom u znak odobravanja. Kad je htela da zatvori vrata, iz susednog stana gde je stanovao njen brat Miloš, čula se galama. Drugi glas sem Miloševog nije čula, poslušala je malo, čula je Miloša kako je drsko rekao: – Veljko, dolazi, ne mogu da pričam laži. Smiljana je lagano zatvorila vrata, sela u fotelju i sačekala Miloša. On je primetio zabrinuti pogled svoje sestre, pokušao je da je nasmeje, a onda je priznao da je razgovarao sa Veljkom koji se izvinio zbog kašnjenja. Zabrinuo se ugledavši Smiljanin pogled, opsovao je ljude koji su zadržali Veljka. Govorio je da neprofesionalni ljudi ne treba da se bave ozbiljnim poslovima. Smiljana je smirivala Miloša i nudila kolačima koje je poslala njena majka. Pričala je o deci koja su željna oca. Žalila se da ne može da ostavi svoje roditelje i dođe da živi ovde sa mužem i decom u stanu. Miloš je hteo da skrene ovu neprijatnu situaciju na drugu stranu. Raspitivao se za sve drage ljude iz rodnog grada, posebno za brata i roditelje. Hteo je na svaki način da ublaži Smiljaninu nervozu. Veljko te noći nije došao u stan. Miloš je Smiljani poželeo laku noć uz izvinjenje zbog Veljkovog nedolaska i nezgodnih klijenata. Poljubio je Smiljanu u kosu i rekao: – Draga seko, predložio bih ti da ostaviš sve i pređeš ovde sa decom da budete svi zajedno. Možete se preseliti u veći stan. Jeste da ovaj grad može da promeni, kako ja često kažem, pojede ljude koji se ne snađu u njemu, ali ima on svojih čari. Veća je mogućnost za školovanje dece. Izvini, malo sam se našalio. Grad ne jede ljude, nesnalažljivi jednostavno potonu u njemu.

Veljko je došao sutradan, izvinio se Smiljani i počeo da govori o poslu. Rekao je da je rano jutros stigao, nije hteo da je budi. Svratio je do Miloševog stana da se istušira i odmori. Smiljana je upitala da li treba da pospremi po Miloševom i ovom, njegovom stanu. Miloš se nasmešio na njen predlog, rekao je da se ne zamara sitnicama. Svakog dana dolazi jedna ozbiljna gospođa koja im sprema stan i brine o pranju i peglanju veša. Njih dvojica uglavnom ručavaju u hotelu ili restoranu. Miloš se vratio u svoj stan. Veljko je na brzinu popio kafu uz izvinjenje da će se večeras videti, otišao je ne okrenuvši se. Smiljana je razmišljala, da li treba počinjati sa pričom koju je htela da podeli sa njim.

Drugog dana Smiljanu je pozvala gospođa, poznanica, iz voza, dogovorile su susret u gradu. Miloš i Veljko su otišli na posao. Bio je divan dan, Smiljana se spremila, uzela taksi i pošla. Poznanica je predložila divan novootvoreni restoran sa klasičnom muzikom. Otišle su u restoran i uz razgovor provele dobrih dva sata. Naručile su hranu i zabavljale se slušajući muziku sa klavira. Smiljana se izvinila i otišla do toaleta, u povratku je ugledala Veljka. Ljubio je ruku jednoj dami, onda je nežno zagrlio i ljubio dugo i strasno. Smiljana je ostala u šoku, zadržala se za stolicu i klonula u njoj. Ispred nje je bila velika saksija sa cvećem, tako da je niko nije video. Pogledala je bolje u tom pravcu, prepoznala je Miljanu. Veljko joj je pridržao mantil, seli su u automobil i otišli. Gospođa je pošla da pronađe Smiljanu, našla je zgrčenu za jednim stolom. Pomogla joj je da dođe do stola za kojim su ručale. Gospođa je rekla Smiljani: – Dušo, izgledate loše, bledi ste. Ne verujem da je to od hrane. Izvinite draga, ne bih volela da se mešam, izgledate kao da ste videli nešto što vas je uplašilo. Molila je Smiljanu da se smiri. Pozvala je taksi, smestila je. Ponudila se da pomogne, što je Smiljana odbila. Pozdravile su se, mahnule jedna drugoj i otišle. Dok se vozila taksijem do stana, Smiljana je promenila mišljenje. Zamolila je taksistu da je odveze do autobuske stanice. Sela je na autobus i krenula natrag svojo deci. Autobus je bio poluprazan, Smiljana je sedela sama, uzela je papir i napisala Veljku kratko pismo:

– Oprosti što sam otišla bez pozdrava, roditelji su me pozvali zbog dece. Zamoli mog brata Miloša, kad dolazi kući da ponese torbu sa mojom garderobom.

Na prvoj stanici na kojoj je autobus stao, na kiosku je kupila koverat, adresirala je i ubacila pismo u poštansko sanduče. Miloš je našao pismo koje poštar greškom ubacio u njegovo sanduče na stepeništu. Pozvao je Veljka telefonom, nije bio dostupan. Na stolu u kancelariji je pronašao poruku: – Ispričaj neku laž Smiljani, ja se nalazim u Beču.

Miloš je pozvao svog brata Marka, ocu o ovome nije smeo da govori. Zamolio je brata da objasni njihovoj sestri Smiljani da je Veljko morao hitno na put. Smiljana o ovome što se dogodilo ni sa kim nije htela da priča i da se poverava. Pozvala je Mašu da joj se oduži zbog pažnje prema njenoj deci. Zamolila je da usput svrati do Kaće, i da zajedno dođu autom do nje. U vrtu je iznela posluženje, zamolila je devojku iz kuhinje, imaće posetu i ne želi da joj bilo ko  dosađuje. Kad su stigle devojke, Smiljana je ispričala šta joj se dogodilo. Ispričala je o susretu sa Miljanom i Veljkom. Kaća i Maša su bile iznenađene. U daljem razgovoru su priznale Smiljani da su one pre njene udaje bile na Veljkovoj strani. Htele su da podrže ljubav Miljane i Veljka. Maša je ispričala tajnu koju je čula od njene koleginice Ružice, tajnu sa pismima. Jedino su Kaćini roditelji bili uporni da se Smiljana uda za Veljka. Dogovorile su se da ovo ostane njihova zajednička tajna.

Posle desetak dana Miloš je pozvao Smiljanu. Objasnio je da se ne sekira, zamolio je da ostane prisebna, moraće da joj kaže jednu tragičnu vest. Veljko je otišao poslom u jednu Južnoafričku državu. Na povratku se dogodila avionska nesreća, Veljko se tim avionom vraćao sa putovanja. Pošto nije siguran šta se tačno dogodilo, obavestiće je naknadno o svemu. Zamolio je da nikome iz familije ne priča šta je sa njim razgovarala. Dok je Miloš pričao, Smiljana je osetila kako se beba koju je ona nosila pokreće, prešla je rukom preko svog stomaka i shvatila da je beba tog trenutka oživela. Pokreti deteta su bili nežni, samo je jednim jačim pokretom beba dala do znanja da i ona postoji, da se zbog nje mora boriti. To je bila njena tajna zbog koje je otišla da se vidi sa svojim suprugom Veljkom, da zajedno podele trenutak sreće.

Miloš je sutradan ponovo pozvao. Smiljana je postavila samo jedno pitanje: – Da li je?

Odgovor je stigao pre nego je završila sa pitanjem: – Da, seko, ali… Više ništa nije trebalo da kaže, Miloš je shvatio da Smiljana ostalo zna.

Miloš, Kaća, Maša i Smiljana su znali pravu istinu. Na poslednjem Veljkovom Ispraćaju, obećali su da o ovome nikome neće govoriti. Dok su se vraćali sa groblja, Smiljana i njena deca su sedeli u autu koji je Miloš vozio. Na sedištu pored njega sedela je Maša i držala najstarijeg dečaka, Jovana. Mali Jovan nije shvatao ozbiljnost situacije, pritiskao je dugmiće radija u Miloševim kolima. Odjednom su se čuli zvuci poznate pesme, Maša je htela da isključi muziku, Smiljana nije dozvolila, rekla je: – Ostavi Mašo, ovo je Veljkova omiljena pesma.

„Među nama davno već godine stoje, nikada te više pronašao ne bih, da se juče nismo videli nas dvoje. I jedna suza u oku tvom, ostala si uvjek ista……………..“

Svi su ćutali, mali Jovan je pevao. Komentar je bio suvišan. Dečak je prigrlio Mašu i rekao da je pesma divna, na šta se ona nasmešila i poljubila ga. Smiljana je u znak sećanja na svog supruga, Veljka, svom četvrtom detetu koje je rodila posle njegovog odlaska, dala na krštenju njegovo ime – Veljko. Kaću je imenovala za kumu.

Smiljanin stric, Jovan Hadži Aritonović, je pozvao svoje sinove, ostavio je u amanet da se brinu o svojo sestri Smiljani. Njenoj deci će do punoletstva malog Veljka isplaćivati očevu platu, i omogućiti im školovanje i posao u porodičnoj firmi. Akcije koje je Veljko imao kao udeo u firmi, biće u vlasništvu njegove sinovice Smiljane.                                                           

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *