Piše: Sait Kačapor [1]
– Ot`oše, ot`oše svi!-setno je govorio Hak-Škrelj, ispuštajući sve gušće oblačiće dima pored mangala u kojem je zamirao žar.
– Da su nam bar sinovi bilji stariji od čora, pa da one idu za njima… No, sve jedno, dobar zet je ka’ brat! – usudi se da komentariše brižna supruga – Pljaka.
– I one! Ot`oše, jedna po jedna, tijesna him bi Rugova, kao da tamo visu obešeni kolači, drznu se Hak-Škrelj.
– Bogami nije zbog toga. Ot`oše sa našim narodom. Od ka’ se rasu narot iz Maljesije, te ostasmo odek na Rugovu, svi otoše. A čore – za svojim domom i porodom. Rasu se sve niz Dukađin, niz Metohiju… Ot`oše ka Pešteri… Ot`oše u župe. Kažu da su župe bogate i lijepe. Ko goj je oti`šo bolje mu je n’o u ove sućeske…
– Aman, ženo, jesilj’ pomahnitala! E, mislio sam da si pametnija, a ti međer, u tu glavu nšta nemaš! Pa hajde i mi da idemo! A kome ćemo zemlju, a `đe ćemo mal? Ko će tamo to da nam da’?
– Daće Bog, ka’ svima!
– E, naljetnice jedna! Taman sam haj’o da pričamo… Nema, nema priče s tobom. I, zapamti, nemoj decu da si mi nagovarala!
Više zbunjen nego stvarno ljut, Hak-Škrelj napusti kuću. U ruci mu još dogorijevaše cigara, a ljuti dim mu oprži oči. Da li od njega, tek kupna suza se sli niz lice. „Ni sedeći, ni idući! Aman ja-Rabi, šta da da radim? Najbolje bi bilo preko planine, pa opet u Has, ili u Škoder. Ali, Aferdita je već u dalekim dolinama Lima, Amira na Pešteri, a Drita u župama Novog Pazara. Ostavit sestre bez braće, ili braću bez sestara?!“…
Magla se polako dizala uz okomite obale Bistrice. Sa obje strane… Gore, na padinama Hajle već je odavno sijalo bilstavo sunce. Tek tu i tamo su se čula zvona… Ni`đe stada ovaca i koza. Hajla na sebe ne liči! A ovdje, u Škrelju, sve nekako drugačije. Bajramova kuća prazna. Vjetar, s vremena na vrijeme zalupi, pa opet otvori vata… Ne čuje se ona galama i živost dvadesetočlane porodice. Onamo, ispod brda Jusuf-Škrelj sve ostavio… Nikoga… „Ot`oše, ot`oše, svi… Ja ostadoh sa ovom Pljakom i maksumima!“
Haku proljeteše u mislima mnoge lijepe slike: dječja graja, sviranje u zrlama i borijama, dozivanje čobana i stoke… Sjeti se burnih bitaka i bojovnika što dolazahu od Austurije i Budima… Sjeti se dičnih Hota, Kelmendija, Gruda i drugih što od Škodre i Bajram Curija jurišahu na Osmansko carstvo. Sjeti se dedinih rijči: „Jurite djeco, jurite… Lijepo bi bilo da nikoga nemate nad glavom. Alji, potuvite šta vi priča ova mahnita sijeda glava: neće vam na dobro izaj’! Naljutićete sultana!“
– Međer, doš’o vakat! `Đe su sada Latini, Švabe, Hungari, Hrvati, Srbi… Ostali smo sami… Surgun, surgun, surgun… Kud ćemo, aman ja-Rabi! Kud! Mnogi ot`oše ka Rožajama i Akovi, pola ka Pešter, ka Sjenici, neki ka Novom Pazaru… Mnogi se spustiše u ravnici oko Peje i Đakove… Ko da ostavi ovu ljepotu, ovu širinu, ovu zavetrinu??? Ovamo nijedna vojska lako ne dolazi! Ovde nas čuva dragi Bog, ove planine i šume, ova Bistrica… Dao Bog svega: i stoke, i bijlog smoka i ispaše… Svega! Ali narod ode: Škrelj će ostati pust, bez i`đe ikoga!“
Hako se povrat prema kući. Odluči da uđe i kaže Pljaki da je odlučio da krenu.
– O Pljaka! Pljakaaaaaaa! Kamo teeee?
Dozivaše suprugu nadimkom koji joj je dao u zadnjih desetak godina zajedničke starosti. Nagazi na kamenu ploču ispred vrat i blago podiže rezu. Ne otvori vrata. Zastade.
– Oooj! Zvalj ovamo`? – javi se uplašeno starica.
– Ada jok Pljaka, jok, ja tek onako! `Đe su ona djeca?
„Šta mi bi? Ma nisam mahnit! Ovo se ne osta`lja! Ostaćemo, pa ćimbiler! Mloge je ova zemlja uzela nek` uzme i nas!“ – trznu se Hako, kao da je bio krenuo u kakvu krađu.
– Ene hi vala isterala stoku u okutnjicu. Ja him rekoh pustite nek pasu. Morebit nećemo kosit otavu ove godine“!
„Šta him hće da se dižu protiv Sultana. Ljijpo je dedo govorio. A sjećam se kao da je jučer bilo, digla se i hala i vrana… Došo Švabo i Hungar i Latin, a skočili Vlasi, Karadačani i sva Šipnija… Svak se nad’o. Muslimani su maf bilji, maf! Izgore Pazar, izgore Niš, izgore Škup… Maf! Sve maf! „Krenuo Šiptar sa crnim đavolom!“ – ljijepo je govorio babo stari.“ – setne misli danas nisu napuštale Haka. Mnogo toga je zapamtio: kad nesta osmanlijska sila, kada protutnja mnogo veća i jača sila sa Švabom i kada svi ugledaše slobodu… „Rekoše taput, sad je glavni papas iz Dečana! Hič mi se ti!?“
– Rečelj u otavu Pljaka?- kao da se ljutnu Hako. Kaku otavu? Jesilj` pomahnitala? A šta ćeš za piću, kad pa`ne snijeg do pojasa?
– Teke, rekoh možebit i mi krenemo. Neće trebat!?
– E, vala će trebat ako ja bidnem žif! Ostaćemo odek, pa taman pocrkalji!
Ni samom sebi Hako nije djelovao uvjerljivo, ali se nije mogao pomiriti sa stvarnošću koja je bila sve izvjesnija. Okrenu se od kuće. Ne sjeti se da naredi da se stoka hitno istjera iz otave. Prećuta. Okrenu niz utrinu, prema Bistrici. „Nisam lud da ostavim svu ovu ljepotu“- uporno mu se u mislima vraćaše samo ta jedna misao.
Ispred vodenice ni jednog čovjeka, ni jednog konja. Sve je djelovalo pusto, napušteno. Ne čuje se čaktalo, niti voda prskaše iz cifuna. Jaz razvrnut, kraj same bukve. Gurnu vrata. Nasta cika zarđalih baglama od kovanog gvožđa. Uđe. Nikoga! Okrenu se i jedva smoga snage da izađe. Nije se mogao sjetiti čiji je red bio danas u vodenici. Htjede se spustiti dole, do vode, do Bistrice, ali se okrenu. Pogleda uz put… Nikog, nigdje uokolo. Spopade ga neki hladan znoj. Ledina na kojoj se nekad bacao kamen s ramena bješe nijema. Na okruglom kamenu još imaše zelenih tragova od silnih padova na travu. I on mu se učini tužan. U kraj ledine neobrana jabuka. Lišće joj poluopalo, te rumeni plodovi jasno došli do izražaja. Uđe u šumu. Učini mu se da je to, u ovom trenutku, najbolji izbor. Šibalo ga je pruće po licu, skidalo mu keče, kačilo čakšire… Nije ni primijtio da se beše raspasao dok mu pojas ne zape za bukovu granu. Zastade. Osjeti toplu tečnost niz obraze. Sjede i gorko zaplaka. „Makar me niko ne gleda! Šta bi babo rek`o? A da me vidu djeca?“.
Brisao je suze istom brzinom kojom su pristizale nove. Izlaza nije bilo. „Prošlo je mlogo godina od onda kada je stari papas poveo Srbe ka Hungariji. Bio je tada živ i dedo, a babo je bio još mlad i snažan. Obojica su misljilji da se ne treba seliti. Babo je bio žif i onda kada je drugi papas, baš ovudije uz Ru govu, proš`o u Karadag – pa se ni tada nije seljio. Alji sada je drugi vakat! Sve ode, sve!“.
Hako tromo ustade. Nije znao na koju stranu da krene. Ipak pođe uz put. Sjećao se koliko puta je, još kao dječak, ovim putem trčao do vodenice i nazad. Koliko puta je na konju donosio žito i ostajao po cijelu noć da čuva vodenicu i kontroliše meljavu. Sjećao se i tromih volova koji bi, vukući teška drvena kola, izduvavali guste mlazeve pare iz obe nozdrve. Kada ugleda groblje, trznu se iz teških misli. Preskoči plot i uđe. Prvo obiđe one nove. Uplaši se koliko ih je. Tiho, u sebi pomenu Svevišnjeg i sva imena ljudi kojih se sjećao. „Kao da su jutros bilji samnom!“ Potom se, tromo i kao bez cilja pope u gornje groblje. Lijeno pomilova nekoliko spomenkamenova. „Ko lji će ve obilazit`? `Đe lji će bit’ naši mezari?“
– O Hak-Škrelja, be! Hako!!!
Hako se naglo okrnu. Glas koji ga je dozivao otjera mu, za trenutak, teške misli.
– O Hakooooooo!
– Oja, ooooooj! – odazva se, još i ne uviđajući ko ga zove. Tada primjeti prijatelja Rašida Ćiljerdžića iz Novog Pazara. Bilo mu je drago što ga vidi, ali se uplaši od pomisli zašto je došao. „Pa ovamo Bog zna od kada niko nije dolazio. Šta lji hoće?!“
– Holj đendum! Mogalj do’j?- srdačno se obrati Hako.
– Dođoh, na tuđe noge, alji Bogami daljeko. Umorih se pr`o planine. Bolju me noge ove godine, a i ova krsta k’ jeseni sve gore. Ostara se, bre.
– Kako sete svi? Imatelj` što novo.
– Fala Bogu, svi smo zdravo i dobro. Djeca rastu, mladi polako staraju, a mi prošlji. Čekamo na ret!
– Jok, jok Rašitaga, još si ti dobro fala Bogu. Hajde bujrum, bujrum.
Preuze uzde prijeteljevog konja i krenuše prema kući. Za trenutak se Haku vratiše sve lijepe slike: priejtelji dolaze, komšije se okupljaju na posijlo, guslar zapjeva, momci se nadmeću u snazi, a djevojke krišom, iza uglova, gledaju i mašataju o sreći… Pa ćeftelije i pesme… Sada bi on, najradije, zaklao ovna, a Pljaka brzo stasala i varivo i birijan i pitu i hadžimakulje i sutlijaš… Sve, po tabijatu. Pred kućom se opet vratiše one iste sumnje: Plajka tromo izađe, prijatelj se na brzinu ispita i sede. Poče puniti ćahat krdžom i sukati brkove. Nesačeka kafvu, ni vareniku, ni mladi sir. Poče.
– Vi me ne pitate što sam doš’o.
– Vala nama nije adet da pitamo musafire nikat, reče Pljaka. Za trenutak se prepade, jer nikada prva nije odgovarala. Pogleda Haka i srete njegov oštar pogled. Okrenu se i izađe iz sube.
– Bujrum prijtelju. Možebit je taj tvoj duhan ćeskin. Ova duhan sam iz Škodra donio. Mek je i mirisan. Babo ga je najviše haj’o. Za nejgof hatar ga i sad naba’ljam.
– Hako, nemo’ da gubimo vrijeme. Morate da krenete. Mi ve zovemo da dođete u Pazar. Pešter se napunila. Cijela Malesija se preseljila tamo. Kako je ka Rožajama i Akovi ni sam ne znam. Alji niko nije umro gladan. Ljudi se skućilji. Živu. Napravilji kuće, poženilji, poudavalji… Sa Bošnajcima jednom dušom dihaju. Petkom džamije pune u svako selo. Drita ti je Seljam, moj Omer ti je seljam, tvoja unučat su ti seljam. Poklate ve odek na ovu pustaru. Vidiš lji da nikoga nema. Vidiš lji? Ne uzimaj ovu decu na dušu, Hako!
„Vido sam ja da si za to došo“ pomisli Hako. Čelo mu se nabora, obrazi zarumeneše onom bojom kao kada je prvi put video Pljaku. Zadrhta, uvuče snažno dim, zagrcnu se. Pribra se i taman pomisli reći će nešto mudro, nešto što će ga opravdati, odbraniti i ostaviti na svom ognjištu. Pogleda u prijatelja, okrenu se prema vratima da vidi gleda li Pljaka bar kriomice i izusti:
– Teke, eeeee! Ništa ti nemam rej!.
Zaplaka. Nemoga skriti suze. Brada mu zadrhta i nedopusti da nova riječ izađe.
– Bio život, prijatelju. Odek mi ostaju grobovi, njive što su ne hranilje, ove planine, utrine, Bistrica… Sve! Kud ću, za Boži’i hatar? Kako ću?
– Ka` čitav dunja, eto tako. Kćeri ti tamo, bratsvo ti rasuto od Gusinja i Akove do Sjenice. Sna’j ćete se, pomo’j ćemo svi. Nek djeca nađu nafaku. Amin!
– Vala sam mu jutros rekla. Sami vidimo, Bogami. I djeca su razi. Reklji su mi obadvujica. Osamilji se odek. Pobudaljismo.
Pljaka se okuražila, pa progovori sve što joj je na srcu već mjesecima. Progovori i ono što joj djeca govore i što je najviše muči.
– Rastu!. Ova stari` juče` da se oženio kasno bi mu bilo! `Đe te da da nađu. U čuvenu kću Hak-Škrelja niko neće da da’ čoru. Niko.
– Ljudi odek pričaju, Pljaka. Haj’ ti svojijem poslom. Čovjek se još nije iftario.
– Jo valaha, ti ni neću. Jes’ ćemo gredom. Cio dan juče sam iš’o. Noćio sam kod jednog Šiptara u Istok’ i pohito da krenemo na vakat. Bilo je i jela i svakog rahatluka. Džumertan neki čovjek. No, blago mene, da mi krenemo.
Rašitaga ustade. Uđe Pljaka u subu, a za njom oba sina. Stariji Hasan priđe prvi. Poljubi ruku prijatelju i tek nekako nespretno promrlja „Holjđendum!“. Za njim stupi Saljih. Zbunjeno ponovi sve što je uradio njegov brat. Dugo ih je gledao Rašitaga. Hasanu je moglo biti osamnaest, Saljihu možda i petnaest. Snažni, lijepi, ali zamišljeni.
– Šta veljiš ti Hasane? Holj za sestrama i rodbinom ilj’ da ostaneš u Škrelj, pod Hajlu? – zapita Rašitaga.
– Vala, ja kako babo rekne. A kad bi se pito…
Hasan zaplaka. Zagrli majku i izađe. Za njim izađe Saljih. Izađe i Pljaka. Hako se osjeti usamljeno, napušteno. Ona jeza koju je jutros doživio pred vodenicom obuze mu čitavo tijelo. Okrenu se prema Rašitagi i osjeti neki nijemi, neumljivi pogled. Izađe za djecom i Pljakom. Izađe i Rašitaga. Veliko kućno ognjšte beše hladno. Nije založeno. Crepulje behu poslagane na hatulama, a tu i tamo, oko njih drveni zastruzi, čanaci i kotličad. Pogled mu se uzdiže prema tavanu. Bilo je tamo nekoliko tovara pšenice, nešto ječma i heljde. Sjeti se da u čardaku ima sira, kajmaka i meda. „Kako ću, kako, kako…“ Mučila ga je pomisao da više odbrane nema. „Surgun, preko planine, pa fiman-Illah!“
– Hairlji bilo, Hako- ugrabi prvi Rašitaga. Dajte kola, fatajte volove, šta može – može, šta ne može, halalji. Daće Bog nafaku, ka čitavom narodu!
Na teška drvena kola su momci postvili kanate. Sami su ih pleli od leskovog pruća. Bili su dovoljno jaki da drže stavri koje se tovare. Brzo su praznili slamaraice i tresli velike džakove, a Pljaka ih je brižno slagala. Natovarili su ćilim i čerge i jastuke punjene vunom. Tovarili su i razne druge sitnice bez kojih nijedno domćinstvo ne može. Za kola su privezali Rumenku. Bila je to prvoteoka, a tele još nije bilo odbijeno. Vezaše joj tele za rep. Natovarili su dva tovara pšenice, tovar ječma i oko pola tovara heljde. Uzeli su obe kace sa sirom i ćup sa medom i zastrug sa kajmakom. Pljaka je brižno dodavala crepulje, kotličad i karlice. Svi su znali da ne mogu sve da pokupe. Saljih se rastrčao niz okutnjicu i brzo doveo Cvetka. Bio je to tovarni konj, vremešan, ali još jak. Hasan je na Cvetka postavio samar i preko zadnjeg dijel prebacio bisage. Ne zaboravi da u bisage stavi gusle, ćeftelije, frulu i zurlu. Saljih dodade dvije jake britve.
– Jelj to to? reče Rašitaga.
– Vala to. Kuću i njive ne možemo natovarit. Da mogu uzo bi vrt i bašču. Uzo bi gaj… Uzo bi…
Opet se Hako zagrcnu. Suze su mu kvasile lice. Osećao je da ga izdaje snaga i da ne može dalje govoriti. „Uzo bi grobove i ponio sa subom. Da je d’o Bog da sam i ja ljeg’o ondek, kraj njih i da nisam vid’o ovo!“ Dugačku pušku brižno uvi u čergu i ugura je ispod stvari. Pored nje uvuče dugačku sablju. Znao je da je kovana u Skadru, ali je zvao „Damaskinja“. Za pojas beše zadenuo dugački nož i kuburu. Hitro se vrati u kuću i donije još dvije kubure i dva noža.
– Hasane, Saljihe, ovo uzmite. Ovo nisu igračke. Pamet u glavu. Ovo nosu ljudi, muškarci. Danas vi hi dajem. Hajr da him vidite! Nikoga da ne napadnete, a na sebe da ne date- kijameden!
Rašid htede da se suprotstavi, ali oćuta. Ni Pljaka nije reagovala iako je brinula. Saljihovo dečačko lice zaplamenja. Hasan postade još ozbiljniji i muževniji.
– Fala, babo. Fala, svakat ćemo te slušat, svakat!- u ime obojice zahvali se Hasan.
Hako prvi krenu. Nije ni primjećivao da mu je ispod pazuha već otežavao taze oklepano ralo, spremljeno za proljeće. Otvori veliku vratnicu.
– Hajte deco. Per hajr, per hajr!
– Amin ja-Rabi – dodade Rašitaga.
Začu se cikot drvenih točkova. Volovi tromo povukoše kola. Pljaka se zbunjeno pribi uz Haka. Htede nešto da mu kaže, ali zaćuta. Pogleda u sinove. Plakali su obojica. Ona šamijom obrisa suze i zakloni lice. „Da him Allah da nafaku. Da him se nafaka otvori ako Bog da!“
– Hajte vi, sat ću ja… reče Hako.
Prođe podno kuće i nađe se ispred čardaka. Iza njega tor – prazan. Više tora košara. Prazna. Vrata širom otvorena… Pogledom prođe prema Hajli i bačijama pored kojih je proveo i ovo ljeto. Htede još jednom razabrati dobro sva sela u okolini: Malja Štupelj, Maleviće, Drelje, Pepiće, Hadžoviće, Jošanicu, Boge, Košutane… Obujmi jednim pogledom Škrelje, pa opet Hajlu, Štedim i Ahmicu… Vrati se ponovo do ulaznih vrata na kući. Širom ih otvori. Kleknu kraj praga. Podiže ruke i zbunjeno poče da se obraća Svevišnjem. „Da`lj ću ka` naši stari ilj` ka` ovi mladi?“. „Oprosti, oprosti, oprosti i kućo i njivo, i šumo i polje, i vodo i goro… Oprostite grobovi… Oprostite! Oprosti i nebo i zemljo i goro i vodo!!!“ Gorko je plakao Hako. Činlo mu se da se može obuzdati. Pa ipak ustade. Obrisa suze. Uze veliku motku od javorovog drveta koju je još ljetos brižno obrađivao na bačijama i krenu. Okretao se i desno i lijevo i gledao dolje prema Bstrici. Korak mu je bio sve čvršći i jači. Pristiže kola. Baci ralo među kanate. Zagrli oba sina i čvrsto ih privi k’ sebi.
– Glavu gore, junaci. Sve ćemo ste’j, ako Bog da!
Krivudavim putem, pored Bistrice, brzo su stigli do grada. Hasan je vodio volove i sve jače zatezao veze na oglavima, vukući ih prema putu što vodi ka Istoku. Otegla se dukađinska ravnica, gubeći se u izmaglici. Svi, još po koji put, okretahu glavu gore prema Rugovskoj klisuri. Rašitaga je mirno jahao svoga konja, naprijed, ispred kola. Za kolima je koračao Hako, šibajući volove kada zastanu. Saljih je vodio Cvetka na kojem je ćutala i tek povremeno briasala suze Pljaka.
– Nemo` majko, Bogati. I nama je lakše da ne plačeš. Sve ćemo ste’j, reko je babo… pokušavaše Saljih da je utješi.
Kada prođoše Istok Rašitaga zastade.
– Hajte malo da se odmorimo. Prijeteljice ako ima `ljeba hajte da jedemo. Odavljen moramo pr`o planine. Neće bit’ lako, teke pro’j ćemo. Ja sam juče proš’o!
Pljaka je brzo vadila hladne hlebove. Pekla ih je jučer. Drvenom kašikom je uzimala komade sira, a prinijela je i zastrug sa kajmakom. Za to vrijem je Saljih stavio Cvetku zobnicu sa ječmom, a Hasan je pred volove stavio svežanj sijena. Rumenku je posebno nadgledao, birajući sijeno za nju. Ona se branila od teleta koje je svakog trena iznova tražila njeno vime. Hako je lomio hljeb i dodavao redom: prijatelju, pa Hasanu, Saljihu i na kraju Pljaki i sebi. Jeli su ćutke.
– Da vam Bog da berićet i zdravlje. Nemo’te da se mrazite. Imaš Hako ove divove, fala Bogu. Ti ninakoje nečare nej bit’. Ni ti prijeteljice nemo’ da si sakaljiasavaš. Bidni junak. Tamo ti šćer, tamo unučat. Poženićeš sinove. Moj ćeš da odeš i ka Rožajama i ka Akovi i ka Pešteri… Moj ćeš da vidiš sve čore i sva unučat! Videćete ljude koje nijeste videlji odavno. Svi su rahat, svi radu, svi imaju!
– Skočite sokolovi. Napojte konja i ova goveda, pa da krenemo. Vala, prijatelju Rašite, tvoja se nijedna ne pobija. Da je neko drugi doš’o, još nebi krenuo. S’ tobom sam krenuo, pa šta da Bog.
Hako je sada bio onaj drugi, snažni Rugovac. „Krenulo se i sat je to! Moramo se borit! Bog će ni pomo’j!“ – ponavljao je u sebi. Put je odjednom postao surov. Trebalo je pravo uz brda, pa preko planina. Volovi su se i onako sporo kretali.
– Pritelj Hako, jaši mog konja i sa Pljakom idite. Put ve vodi, ne možete da pogriješite. Gore na ćafu sedite i čekajte nas. Ja ću sa momcima polako za volovima – obrati se Rašitaga.
Uzalud se Hako opirao. Rašid je bio isključiv. Osim svega, od momenta kada je došao, nekako, je bio glavni. Glavni je i sada. Hako ga posluša. Spretno zajaha konja i krenu prvi. Za njim je grabio Cvetko na kome je već sjedela Pljaka. Ćutali su zadugo. Za to vrijeme, Rašid je sa momcima već polako grabio uz brda. Put je bio krivudav, a sa svake naredne krivine pogled na Metohiju je bio sve impresivniji. Hako se često okretao i gledao za subom. Izvodio je to kao da se brine za Pljaku. Znao je da je Cvetko miran, a i da Pljaka zna dobro da se drži. Konačno zastade.
– Shiko, Plaka, ajo atje është Peja! Vidiš lji desno, desno, onu maglu u doljini. Ono je naša Rugova. Osta Rugova, Bogu na amanet.
– Bogati Hako, saberi se. Nijesi ni prvi ni zadnji. Ako je još iko ost’o u brdima, brzo će za nama. Fala Bogu djeca nam živa i zdrava. Ovo će bit za hair. Videćeš!
– Jes’, n’o, teke ja, ja onako… Bio je život…. – zamuca Hako.
– Azi mi života. Proj se Boga ti. Kakaf život? Sami ka vukovi. Da smo to nekako samo ti i ja, no ova mlados’. ’Đe te život da počnu. Salj gljedaš ko će ti ga ubit, daljeko bilo. Samo da smo što dalje i sa narodom.
– Jah! I ja volim da sestre bidnu sa braćom, alji mi je moj kraj u srcu i sve što je u njemu. Tu se rodio, tu misljio da umrem.
– Ne biva, Hako, ne biva! Koljiko je glava palo samo što mi znamo. Seti se samo ko je protutnjeo kroz Rugovu. Prođe Hotnija, prođe Maljesija… Ljudi vadu zdrave glave, pa i mi ako Bog da. Jok, vala, no bidni veseo ka’ da ideš na svadbu. Nemoj mi kahrit decu. Poženićemo hi. Pun Sandžak Boškanjinja, a ljijpe ka san.
– E, grua, grua… A ’đe ćemo noćes noćit, a ’đe ćemo sutra ručat’? Blago tebi za tu tvoju pamet.
Ponovo su ćutali. Tišinu su prekidala samo fktanja umornih konja. Daleko, dole, uz put čula se cika drvenih kola. Haku se činilo da je vrh planine sve dalji i dalji. Pljaka je samo mislila na susret sa kćerkom i unucima. Mislila je na komšije iz Škrelja i okolnih sela u Rugovi koji su ranije išli ovim putem i drugim pravcima.
– Bogu fala, Hako, ko lji ima iz Škrelja u ta Pazar. Dalj’ još ima naroda iz Rugove temao?
– Po, po … shumë, shumë … Tamo su Hajrovi i Muratovi i oni iz gornjija sela. Ima mlogo. Tamo su i neki što su otišlji još u prve talasuve. Živu tamo više od pedeset godina. Neki su pomrlji davno.
– Epo, është më mirë që kemi shkoi. No, Boga ti salj mislji kako ćemo ostat tamo, a nemo’ misljit kako ćemo se vratit’!
– Tako je, ženo, tako je. „Tako je ko nezna. Jadan ti i ja s’ tobom. Ni’ znam narot, ni kraj, ni ništa. Zemlje, jok. Stoke, jok. Đe ću??? Đe? Teke, ostanka ni nije bilo. Podavilji bi ne. Podavilji, preko noj. Opet je Pljaka u pravu“- mislio je Hako i tamo i ovamo.
Na ćafi, u zavetrinu pored vode, su zastali. Sjahali su sa konja. Opet je Hako konjima stavio zob. Čekali su prijatelja i sinove oko dva puna sata. Bili su svi vidno umorni. Volovi su se jedva kretali. Nad Metohijom se nadvijala sve gušća magla. Više se nije moglo raspoznati gdje je Istok, a gdje Peć. Rugova se nije vidjela. A ispred, sa druge strane planine – prostirao se drugi svijet. Planine, planinine, pa opet daleka izmaglica. Sve nepoznato. Tuđe. Hako zadrhta, uplaši se te širine koju nije poznavao. „Lako je u Rugovi. Svaku bukvu, svaku jelu, svaki kamen znam. Pećine – naše, kljisura – naša… Sve, sve!“-mislio je.
– Odek ćemo zanoćit. Malo, naprijed, su stanovi. Imaćemo krof nad glavom, ostalo šta je d’o Bog – reče Rašitaga.
Rašid je bio u nesrazmjernoj prednosti nad svim ostalima. Išao je prema svom kraju, prema svojoj kući. Put je poznavao još od onda kada je došao za Dritu. Jednom je i sa njom, Dritom, dolazio u Rugovu. Još dva puta je ranije išao ovim putem. Prvi put kada su se doselilili iz Škodre, preko Prizrena i Đakove. Imao je tada tek petnaest godina. Drugi put je išao u trgovinu u Istok. Kupovali su basmu, duhan i šećer. „Karvan je imao dvades’ konja. Bilo je petnas’ ljudi. Spavalji smo baš u ovim stanovima“ – prisećao se Rašid.
Planinske bačije su bile u zavetrini sa druge strane, one Sandžačke. Neki su stanovi bili pleteni od pruća, neki su bili od tesanih dasaka, a bilo je i dubiroga prekrivenih debelim slojevima zmlje iz koje su štrčale vlati guste trave. Torovi su bili prazni. U bačijama nije bilo nikoga.
Hako je brzo naložio vatru u ognjištu postavljenom na sred bačije. Plamen se dizao visoko, a sitne žaruljice su dosezale do samog krova. Ubrzo je u prostoriji postalo toplo. Pljaka je bila zbunjena. Navikla je ona da pred mrak muze, namiruje, kuha svježe mlijeko i sprema večeru. Potom je spremala ležaje, namještala i ugađala svema. Tek kada se svi smire i sama je odlazila na spavanje.
Hasan i Saljih su uveli volove i Rumenku u jednu kolibu. Položili su dovoljno sijena i sve ih povezali za jasle. Konje su oslobodili sedala i samara i uveli u drugu kolibu. Povezali su ih za jasle i zadovoljni ušli kod ostalih.
Rašid je opet bio najpribraniji. Započeo je priču o teškom ratu, o borbama, o švapskoj vojsci, o osmanskim askerima…
– Bio sam taput taman ka’ sad Saljih, a sve sam zapamtio ka’ da je jučer bilo.
Pričao je o progonima muslimana. Pričao je o bežanju Srba sa glavnim popom na čelu. Pričao je o drugom ratu, o zbegovima Šiptara u planine. O gladnim godinama, o hladnim zimama na Prokletijama… Pričao je o seobama: prvi talas, drugi talas, treći talas…
Hako, Pljaka i momci su ga nijemo slušali. Svako od njih je, na svoj način, doživljavao sve te strahote.
– Ni ovamo nije bilo bolje, moj prijatelji Hak-škrelja. Strad’o je Pazar po temelju. Ko je pobeg’o, poeg’o… Ko je ost’o, strad’o je… Svaka kuća je zapaljena. Kamen na kamen ostavilji nijesu! Od kad je Osmanljija opet doš’o, vratio se život. Veljki narot je doš’o, sa svih strana. Sve je mirno. Opet ide život. Takaf je ova dunja.
Rašid naglo prekide svoju priču. Navuče debelu gunju i spusti glavu. To je svima bio dovoljan znak da je vrijeme za spavanje. Dug je put još trebalo prevaliti.
Hako je doturao drva na vatru. Pomerao je ugarke koji su odpadali ne dozvoljavajući vatri da se ugasi. Preko krila je držao dugačku pušku, a sablju, onako otvorenu, spistio je tik pored sebe. S vremena na vrijeme je osluškivao. Nekoliko puta je tiho i nečujno izlazio i obilazio stoku. Kola sa partom bi iznova prepokrivao. Nije mu se spavalo. Mislio je o putu, o tome gdje će započeti novi život.
Pljaka je ćutala. Izgledalo je da spava, ali je stalno u mislima bila uz Haka. Znala je ona njegovu narav, ali je imala puno povjerenje da će uspjeti. „Ka uvijek. Trčaćemo, radićemo. Za svoju decu. Daće Bog nafaku. Daće Bog! Drita će poljećet kad ne vidi. Kolj’ka lji su joj djeca, ja-Rabi? Fala Bogu našla dobar dom, sad joj dolazi rod, ka najbolje“ – ponavljala je u sebi.
Kasna noć je i Haka prevarila. Zaspao je, a da nije ni osjetio kada se to dogodilo. Spavala je i Pljaka. Hasan i Salko su spavali dubokim i tvrdim snom.
Rašid je tiho ustao. Bilo je vrijeme za rani sabah-namaz. Uzeo je testiju sa vodom i nečujno obavio abdest. Postavio je štap ispred sebe i započeo namaz. Bio je smjeran i tih.
Hako se naglo probudi. Gledao je Rašida i pozavidio mu. „Blago njemu. Blago njemu!“. Ustade, izađe iz bačije. Obiđe i volove i kravu i konje. Prepokri još jednom partu na kolima. Sve je bilo na svom mjestu. Kada se vrati u kolibu, već su svi bili budni.
– Hajrli bilo. Haj’te da krenemo. Dug je put pred nama. Bog će ni pomo’j, da dobro prođemo – reče Rašid.
Spremanje je kratko trajalo. Hako ugasi vatru u bačiji i brižno zatvori vrata, iako je sve bilo prazno i napušteno. Rašid se namjesti u sjedlu. Hasan je brižno preko samara postavljao ovčiju pustećiju kako bi Pljaki bilo udobnije. Krenuše.
Put je vodio najprije niz goleti, a onda niz slabu šumu od niskih borova i kleka. Ubrzo su ušli u gustu prašumu Ponora iznad Mojstira. Držali su se desno od Mojstira, usmjeravajući se niz Veprnju prema Ribariću. Volovi su teško uzdisali dok su ih kola silno tjerala niz okomite padine Veprnje. Hasan ih je vješto usmjeravao, a Salko, s vremena na vrijeme kočio tako što bi ubacio debeli kolac među paoke od točkova. Tada se točak nebi okretao već bi klizio kao što klize sanke. Pljaka i Rašid su sjahali sa konja. Hako je preuzeo da vodi Cvetka, a drugom rukom je pridržavao Pljaku.
– Hairli, muhadžeri, hairli- doviknu starina na ulazu u zaelak Eleskoviće. Mlogi su ovudije prošlji, i vi ćete nać’ nafaku. Gajret, gajret.
– Merhaba- reče Rašid nekako otmeno. Ovo su mi prijtelji iz Rugove. Idemo u Pazar, ako Bog da!
– Hairli, hairli, – dovikivaše i drugi mještani.
Sa istim riječima su ih dočekivali i ispraćali duž Vesenića i Vrapča. Troma kolonona konačno poče da se spušta niz okomite udoline od sela Kožlja, prema rijeci. Strmina je bila takva da je Hasan teško upravljao kola. Dva puta su kola skliznula sa puta te su ih s’mukom vraćali nazad. Kada su se se spustili u dolunu Jošanice i Rašidu sve olakša!
– Belćim, stigli smo. Sat samo ravnicom. Ima kaljišta po putu, no nema brda! Ovo vi je Pazarski Misir. Šta posiješ rodi, ka u sret Dukađina. Videćeš Hako.
Sunce se iskradalo preko brda. „Ode ka Rugovi. Blago njemu!“ – pomisli Hako. Mrak je polako prekrivao Novi Pazar i okolinu. Rašid je bio sve samouvjereniji. Iako vidno umoran, pobjednički je vodio kolonu kroz uske sukake Jošanice i Ćukovca.
Susret sa Dritom i djecom je bio dirljiv. Omer je bio zbunjen, ali je vješto pomagao da se kola otovare, da se sve smjesti u hambar, da se uvedu konji, volovi i Rumenka. Čudio se kako je Hasan porastao i promijenio se. Prvo je uočio dva tanka crna gajtana što su mu nadvijala usnice. Saljih postao nekako ozbiljan drugačiji.
– Babo, umoristelj’ se. Mogastelj’ do’j- stidljivo reče Drita, kao da se nalazila pred nekim nepoznatim ljudima.
– Jok, moj sine, jok… Teke… zagrcnu se Hako. Tako mu se događalo sve ove dane. „Neću, ne dam se, neću da sekiram čoru!“. Stezao se Hako da ne zplače.
Pljaka je već uveliko ljubila unučad redom. Tri sina, ko tri zlatne jabuke. Najstariji već dvanaestu uhvatio. Dvije kćerkice male. Jedna u kolijvci.
– Šućur majki, šućur mene, – ponavljala je kako je koje uzimala u naručje. Blagna majka za vas danas i dovijeka. Vide ve majka, sine! Vide. E, sad da umrem neb’ žaljila! Blago nama. Ono dajo sine, dajo, dedo!!!
Ubrzo je u subi bilo puno rođaka i komšija. Došli da vide nove muhadžire iz Rugove. Svi su imali mnogo pitanja: i kao je tamo, i napadaju li sela, i gine li narod, i je li ljut novi Paša, izlazilj sa askerom, sede li kuće li su popaljene…
Hako je odgovao kratko i trudio se samo da ostane pribran i da izgleda onako pravo Rugovski! Keče i veliki šal oko glave i vrata još nije skidao. Džemadan od čistog bijelog sukna, sa crnim vezenim gajtanima oko revera, činili su ga otmenim. Tkani pojas, od dvnanaest aršina, široko je opasao oko sebe i iza njega brižno čuvao ćesu, sa zlatnim novcem. Niz noge, sa obe strane, spuštao se onaj isti vezeni crni gajtan. Na nogama su mu bile vunene čarape, na kojima je vješto skrivao otvore što su ih palčevi napravili na ovom dugom putu. „Kad bi’ mogo da dam znak Pljaki, ili Driti, mako bi’ ove čarape. Bojim se i da bazdu na znoj i prijesne opanke!“- pomisli.
– Ima odek mlogo ljudi od Škrelja i čitave Rugove. Ima hi i u sela i u grat. Sutra je pazarni dan, tornik, biće pun Pazar. Do’j te i od Pešteri – reče jedan od pridošlica.
„Koga li ću sre’j, Bogu hvala“ – mislio je Hako. „Samo da mi se dokopat nekog sela i malo zemlje. Videćete vi ko je Hako!“ Hako, Hasan i Saljih su pošli na spavanje čim su se gosti razišli. Pljaka i Drita nisu spavale. Gledale su haljine i nakite, dečju odeću i obuću…. Pljaka je Dritu iznova grlila i milovala i dva puta joj upletala kosu. Polagala joj glavu na krilo i vraćala uspomene na Rugovu, na Škrelj, na bačije pod Hajlom… Zamišljala omahu ispod vodenice kada bi kćeri o Đurđevdanu izvodila da ih poprska vodom sa svežnja navale i drugih jakih trava. „Da him snaga buja, da him život buja, da him nafaka buja…“.
[1] Priča je vezana za pradjeda, po majci, autora ovog teksta. Autor je uzeo sebi slobodu da promišlja životne situacije, neka imena oživi kako ih je doživio iz priča, a neka imena prosto izmisli.
